Kalašnjikov, odlazak čuvenog konstruktora

Naoružao je čitav Varšavski pakt, naoružao i čitav „treći svet”, a niko mu nije plaćao licencu. Bio je najpoznatiji brend oružja, najjači izvozni adut Rusije.

Bestidno su ga godinama falsifikovali – i danas ga falsifikuju. Da je od svakog svog proizvoda uzeo samo po dolar, bio bi svetski milioner, ali živeo je od penzije, vikendom pecao ribu na malom jezeru u blizini Iževska, 1.100 km jugoistočno od Moskve.

Mihail Timofejevič Kalašnjikov, najčuveniji ruski konstruktor oružja, napustio je ovaj svet u 94. godini. Početak njegove karijere datira od 1944. kada je i započeo rad na stvaranju, prvo poluautomatske puške kalibra 7,62 mm, da bi 1949. njegova automatska puška bila uvrštena u naoružanje sovjetske armije.

Od starijeg seržanta do general-potpukovnika i doktora tehničkih nauka, Kalašnjikov se kao konstruktor razvijao zajedno sa svojim oružjem. Bez formalnih viših i visokih vojnih i civilnih diploma, ali stalno u fabrici i na poligonima, slušajući primedbe i predloge vojnika i oficira, nadgledao je svaku fazu razvoja svakog svog modela i tipa streljačkog oružja.

Od 1949. stalno je živeo u Iževsku, gde je skoro do kraja života bio i glavni konsultant fabrike pešadijskog oružja, ali i predsednik Ruske unije proizvođača pešadijskog naoružanja. Bio je akademik i član 12 domaćih i stranih akademija nauka, a u rodnom selu Kurja odavno mu je postavljena bista.

Porodica Mihaila Kalašnjikova nije bila „milovana” u vreme Staljina, jer su smatrani kulacima, imali su dve krave, što su neki smatrali za previše, pa su njegova šestorica braće i dve sestre oterani u Sibir.

Staljin je lično potpisao odobrenje za rad na automatu AK-47, jedan takav automat bio je stalno u njegovom kabinetu. Za taj projekat dobio je Staljinovu nagradu. U vreme 1949. to je bilo oko 150.000 rubalja, pa je od tih para kupio prvi automobil, „pobeda”. Nikada nije sve svodio na rublje ili dolare, držao je do vojničke i oficirske časti.

Kada sam Kalašnjikova pre tačno deset godina upitao koliko „kalašnjikova” ima privatno u svom četvorosobnom stanu gde je živeo sa unukom, rekao mi je da nema ni jedan, iako je dobio na poklon jedan pozlaćeni.

Vikendom je išao u daču, bavio se malo zemljom, kopao i cepao drva, prikupljao eksponate za svoj muzej – jednog dana. Radnim danom je bio u fabrici, ili na poligonu od osam do 17 sati. Nikada se nije žalio na penziju, rekao mi je da je bio „dete svog vremena” i da je radio „za svoju zemlju i svoj narod, da nije ljut ni na koga”.

Na penziju je imao neke dodatke, nešto mu je dodelio Jeljcin, a nešto Putin. Upoznao je Staljina, Brežnjeva, Andropova, Černjenka, Gorbačova, Jeljcina i Putina – i svi su mu u kuću dolazili.

Procenjuje se da je „kalašnjikov” proizveden u oko 100 miliona komada širom sveta. Model AK-47 su američki vojnici u Vijetnamu uzimali od zarobljenih, ili poginulih protivničkih vojnika i koristili ga radije nego američku pušku M-16 jer je AK-47 puška koja trpi vrlo teške uslove održavanja u borbi.

U ruskoj armiji sistem „kalašnjikov” postoji u tri kalibra: 7,62 mm, 5,45 mm, a razvijen je i NATO kalibar 5,56 mm.

Kalašnjikov je bio oštar kritičar privatizacije ruske vojne industrije. Smatrao je da je u tom procesu sve razvaljeno i uništeno, i da su kvalitetni kadrovi napustili vojne fabrike.

Njegov sin takođe je konstruktor naoružanja, Viktor Kalašnjikov već je konstruisao specijalni automat „bizon” za SPECNAZ trupe i policiju.

Mihail Kalašnjikov nikada nije imao moralnu dilemu da je od njegovog oružja u svetu poginulo više ljudi nego od bilo kog drugog. Pre deset godina mi je rekao „da u ratovima nisu krivi ni narodi ni vojnici, već političari koji države i narode uvode u ratove, jer u ratu pucaju i jedni i drugi. Ako nećete da budete ubijeni, ponekad morate i da ubijete”.