Koštanin krik protiv nepravdi

Nastala na osnovu kultne crne komedije Dušana Kovačevića, „Maratonci trče počasan krug” (1972), radnja predstave rediteljke Milice Kralj transponovana je u naše vreme sveprisutnog hohštapleraja, profiterstva zasnovanog na bezobzirnim krađama i podvalama i potpune devastacije kulturnih vrednosti.

Ono što je posebno drugačije u odnosu na originalni tekst je izmeštanje polnih identiteta likova, Topalovići su postali Topalovićke, Kristina – Kristijan, Bili Piton – Bilja Piton itd. Ta promena pojačava utisak o užasnosti radnje, dalje zamračuje značenja brda gnusoba koje članovi ove nakazne porodice čine – ako su u jednom društvu i žene postale tako monstruozne, situacija se nameće kao još beznadežnija. Ove dramaturške intervencije u odnosu na originalni Kovačevićev tekst pohvalne su jer opravdavaju razloge za novu produkciju ovog savremenog klasika srpske dramaturgije.

Sa druge strane, scenska interpretacija teksta nije tako pohvalna, pregruba je i nedovoljno promišljena. Radnja se vodi neubedljivo, mlitavo, događaji se usiljeno, teško teturaju po sceni, zbog čega ni komički potencijali teksta nisu ostvareni u svojoj punoći. Pažnja publike uspeva da se delimično zadrži zbog kvaliteta teksta, njegove izvanredne savremenosti, kao i zbog igre nekoliko glumaca. Posebno je šarmantan i komički efektan nastup Milorada Damjanovića, koji sa lakoćom i finom razigranošću predstavlja nepodnošljivo razmaženog Kristijana, i Hristine Popović, koja prodorno oblikuje Đenku, umetnicu avangardističke provenijencije. Katarina Žutić takođe ubedljivo, u jarkim crtama, igra Mirku, pobunjenu članicu porodice Topalović, koja u početku želi da napusti njihov mutivodski biznis, konkretno i simbolički uvezan sa smrću.

Ipak, ona ne pronalazi izlaz iz tog tamnog sveta bitangluka, naprotiv, nakon ubistva Kristijana koje predstavlja njen simbolički ritual inicijacije, Mirka postaje novi vođa, suroviji i gadniji od njenih prethodnika. Ovaj preokret se može razumeti kao metaforički znak da se ovde nikada ništa neće promeniti nabolje, svaka naznaka preobražaja pretvara se u svoju suprotnost. Tijana Dapčević oštro i sirovo igra batinašicu Bilju Piton, na trenutke smešno, mada previše klišetizirano. Olivera, tihog i poslušnog slugu, igra Aleksandar Alač, u punom kontrastu sa bučnom četom karakondžula iz roda Topalovićki, koji, pored pomenute Mirke čine najstarija Maksimilijanka (Neda Arnerić), Aksentija (Ljiljana Dragutinović), Milunka (Minja Filipović), Lakica (Elizabeta Đorevska).

Dok je savremenost predstave „“Maratonci trče poslednji krug” scenski nedovršena, izveštačena, nesuštinska, uprkos potencijalima teksta drame, savremenost „Koštane” Narodnog pozorišta iz Subotice, stvarna je, esencijalna, dubinska. Sedam decenija stariji klasik Bore Stankovića (1902), dramu sa pevanjem o tragičnosti ljubavi, bezgraničnosti strasti, slobodi i umetnosti, kao i o folkloru i patrijarhalnim običajima, reditelj Andraš Urban na scenu je istresao u izuzetno provokativnom obliku. U predstavi su beskompromisno izoštreni motivi diskriminacije, manipulacije religijom, bezobzirne seksualne eksploatacije ženskog tela. Igra je fizički ekspresivna, eksplozivna, uznemirujuća do srži.

Na sceni je upleteno izvođenje songova veoma izazovnog sadržaja, bez dlake na jeziku, sa kraćim dramskim scenama koje munjevito prikazuju fizičko i verbalno nasilje, zversko ponašanje nad ženama, uz pratnju i simboličku podršku tradicionalnih običaja. Urbanova pozornica je front, platforma užasa – Hadži-Toma (Ljubiša Ristović), Arsa (Vladimir Grbić), Mitka (Branko Lukač), Stojan (Srđan Sekulić), Pandur (Zoran Bučevac) izvode ples smrti, operu iz pakla, dok im Koštana (odlična Emina Elor) poji do poslednjeg daha, pokušavajući da nađe spas od te grupe krvoločnih, razjarenih kreatura.

A zlo se čini u okruženju tradicionalnih, (kvazi)religijom prožetih običaja, čime se najdirektnije upućuje kritika dvoličnosti duboko ukorenjenih u našem sistemu vrednosti. U zakonu se (nominalno) zabranjuju sve diskriminacije, dok se u stvarnosti zatvaraju oči pred nepravdama po etničkim, verskim, seksualnim osnovama. Urbanova „Koštana” je glasan, sirov krik protiv takvih društvenih nepravdi, vapaj za pomoć izbačen u jednom dahu, i brutalističkim rukopisom ispisan protest protiv društva ispalog iz zgloba.