Dve stotine hiljada baštovana

Nijedan pravi domaćin ne bi ružičnjak u bašti zagradio gomilom starudije iz garaže i podruma. Nešto slično tome, ipak, Beograd je učinio Savi i Dunavu. Umesto da iskoristi prirodne lepote, glavni grad Srbije je svoje priobalje pretvorio u turobni niz depoa, stovarišta i pruga ispresecan golim ledinama. Ti prizori, nastali pretapanjem nikad dovršene predratne urbanizacije i propale socijalističke industrijalizacije, projektom „Beograd na vodi” trebalo bi da se na desnoj obali Save preobraze u bezmalo idilični pejzaž kapitalizma 21. veka. Raskošni hoteli, vrhunska poslovna zdanja, moderni restorani i galerije, ušuškani u gustom zelenilu i nežno „masirani” talasima reke.

Taj deo takozvanog Savskog amfiteatra prostire se na 1,5 miliona metara kvadratnih. Za krčenje i održavanje toliko velikog „ružičnjaka”, ako je verovati najavama vođa projekta, biće angažovano 200.000 „baštovana”. Ništa manje od tako ogromnog broja ljudi, ocenjuju, nužno je da se kompleks izgradi i potom novi objekti ispune radnicima. Da toliko ljudi stane na taj komad obale, gotovo da bi se valjalo plašiti da će se kopno pod tom težinom provaliti poput trošnog drvenog pontona.

Optimistične projekcije da će u tom „ružičnjaku” poslovi rasti kao iz vode nisu za sada potkrepljene čvrstim računicama. Konačnih projekata, koji bi pokazali kakva će biti namena novih zdanja i koliko će ona biti velika, još nema. Rano bi bilo verovati najavama da će samo u prvoj fazi projekat uposliti nekoliko desetina hiljada ljudi. U podizanju naselja „Stepa Stepanović”, triput manjeg od „Beograda na vodi”, država nije uposlila više od 30.000 radnika, mada je svim silama nastojala da oživi građevinsku industriju na izdisaju.

Sad nas kreatori „Beograda na vodi”, ponovo, uveravaju da će uposlenje u Savskom amfiteatru naći cela domaća građevinska industrija. U njoj, međutim, računajući tu i sve zaposlene iz pridruženih industrija, koje snabdevaju građevince, nema više od 70.000 ljudi, procenjuju u Udruženju za građevinarstvo Privredne komore Srbije. Možda je ideja da za „Beograd na vodi”, osim kapitala, od Ujedinjenih Arapskih Emirata uvezemo i radnu snagu. Ima i pustinjskih ruža, a Emirati svakako imaju iskustva s velikim građevinskim poduhvatima.

Istina, postoji i ovde priličan broj ljudi koji čekaju posao. Mada, pitanje je koliko njih imaju znanja za poslove kakvi su ovde potrebni. Licitiranih 200.000 radnika je dvostruko više od trenutnog broja nezaposlenih u Beogradu. Angažovanje toliko radnika smanjilo bi ukupan broj svih građana Srbije koji nemaju radno mesto za više od četvrtine. Zaposlenih u prestonici, štaviše, prema poslednjim podacima, ima oko 571.000 – „Beograd na vodi” bi, dakle, popravio sam tu statistiku za više od 30 odsto.

Da su nam se u tom procentu obistinila sva grandiozna obećanja političara, ne bi danas toliko ljudi bilo na birou za nezaposlene.