Život na margini života

Gornji Milanovac – Eto, bi moj Božić kao svaki drugi dan. Nekada sam spremala bogatu trpezu, nisu falili ni ćurka ni prase. Ovaj dan Hristova rođenja dočekah s obrokom u kantici koji sam donela iz narodne kuhinje. Baš ništa nisam imala po čemu bi se taj dan razlikovao od drugih – vajka se Jana Lukšić.

U sobici kraj bolnice koju je dobila od opštine kao nužni smeštaj („Mnogo im hvala i na ovoliko!”), garavi šporet „smederevac” sa dve šerpe, cepanice naslagane uza zid, sekira, krevet, dve stolice – to je sve. Jedini električni potrošač – sijalica o plafonu.

– Dobro vi meni došli! Ne na stolicu, klimava je, raspašće se, sedite na krevet. Šta radim? Najveći mi je posao da svako jutro odem do narodne kuhinje Crvenog krsta. Probudim se oko šest sati, skuvam i popijem kafu, uzmem ovu plastičnu kanticu i krenem: nogu pred nogu, napravim tako oko petsto koraka i toliko nazad. Ne mogu brzo, meni su 94 godine. Sad je hladnoća, može hrana da stoji u manjerki duže, a letos sam posudu potapala u hladnu vodu da se ne ukvari ono što ne pojedem za doručak.

Jana Lukšić je došla u Milanovac pre 18 godina, u dugoj koloni koja se spasavala pred „Olujom”. Došla sa dva sina i njihovim porodicama. Oni su otišli dalje, u druge gradove. Nema pravo na novčanu socijalnu pomoć, ima sinove, ali oni se takođe pate, jedva sastavljaju kraj s krajem, ne mogu da pomognu.

Dok je bila mlađa, kaže, pomagala je ženama po kućama, zarađivala pokoji dinar. A to „mlađa” znači kad je bila u osmoj i devetoj deceniji života. Sad je dobro zašla u desetu i više ne može. Ode pokatkad u kuće u kojima je radila, i „te dobre ženice mi spreme nešto od hrane da ponesem”.

Baka Jana je katoličke veroispovesti. Kad nam priča kako je provela Božić, misli na praznik koji je bio 25. decembra. Njen „greh” je što joj je, sada pokojni, muž bio Srbin, pa su joj sinovi „polutani”. Svi su morali u progonstvo.

Dok ubacuje cepanicu u šporet, priča, ne skidajući osmejak s lica:

– Lepo sam nekada živela, a sad nemam ni vodu u kući. Uzmem ovaj balon i napunim ga na obližnjoj česmi i to mi je za danas dosta. Najgora je samoća, gora od starosti. Kad bih imala radio ili tranzistor da slušam ljudski govor i muziku, starost i samoća bi mi bili lakši. A što pitate za moj smešak? Branim se njime od nemaštine, da se ne smešim, odavno me ne bi bilo. I oni me drže u životu – pokazuje uramljenu fotografiju na zidu. – Sinovi, snahe, unučad, imam sad i praunuke, ali nisu na slici.

Nekada je Jana živela lepo, živela kako je htela, okružena porodicom. Skoro dve decenije živi kako mora, na samoj margini onoga što se život zove. Ne zna se šta je teže: godine, samoća ili sirotinja.

– Dođe mi, ponekad, da sednem i zamolim Boga da me uzme. Plašim se da se to dogodi ovde, u ovoj sobici, jer ko zna kad bi ko, kao vi danas, svratio da vidi da li sam živa. Najbolje da umrem na ulici dok odlazim u narodnu kuhinju ili se vraćam otuda. Tako bi me odmah našli.

Pred sam izlazak ovog broja, javiše nam da se baka-Jani ispunila želja. Saznavši za nju, sugrađanin Đorđe Petrović, penzionisan nastavnik muzike, doneo joj je na poklon radio aparat.