Spomenik moralne neutemeljenosti

Bivši poslanik u britanskom parlamentu, ministar za Evropu i naš stari znanac Denis Mekšejn proglašen je krivim zbog pronevere oko 13.000 funti i osuđen na kaznu zatvora od pola godine.

Nekadašnji laburistički zastupnik pokušao je da od parlamenta naplati krivotvorene račune za lične troškove, a posle tvrdoglavog dokazivanja „nevinosti”, na kraju je ipak priznao krivicu.

Na prvi pogled ne deluje kao naročito zanimljiva priča vredna većeg udubljivanja. Političari lepljivih prstiju nigde nisu egzotična pojava, pa ni u Velikoj Britaniji (samo u skorije vreme pet članova parlamenta uhapšeno je zbog lažiranja troškova), ali „slučaj Mekšejn” ipak ima malo dublji smisao za javnost u Srbiji.

Britanski političar je, naime, odavno poznat po oštrim kritikama Srba i izrazito pokroviteljskom odnosu prema kosovskim Albancima.

Bez namere za seirenjem nad sudbinom posrnulog Mekšejna, njegov slučaj je ipak najzgodniji primer kako pojedinci i grupacije bez ličnog integriteta mogu bezočno da spinuju javno mnjenje u određenom pravcu, u ovom slučaju protiv Srba.

Posebno se istakao, i to je ono po čemu ga ovde najviše pamte, žestokim istupom protiv izveštaja koji je o trgovini ljudskim organima na Kosovu i u Albaniji sačinio Dik Marti. Mekšejn je izjavio da takav dokument predstavlja sramotu za Savet Evrope, jer je prepun propagande i bez ikakvih dokaza.

„Izveštaj koji se odnosi na kosovskog premijera Hašima Tačija i druge vođe OVK ima propagandne namere.”

Antikampanja u slučaju „Žuta kuća” nastavljena je i na stranicama „Volstrit džornala”, gde je ovaj nekadašnji ministar za Evropu u kabinetu Tonija Blera u autorskom tekstu napisao da je Martijeva istraga „politički motivisana” i da joj je cilj „opstrukcija nezavisnosti Kosova”.

Mekšejn je zbog toga kritikovao Savet Evrope, a zapadnim medijima uputio packe što su taj izveštaj „nekritički” preneli.

Gorčina i ostrašćenost prema Srbima izbijaju iz gotovo svakog njegovog teksta koje je nakon smene s ministarskog položaja 2005. kao „ekspert za Balkan” obilato objavljivao u najuglednijim svetskim novinama.

Razmere štete izazvane takvim nekritičkim pisanjem teško da mogu poništiti naknadni dokazi o autorovoj upletenosti u skandale. Denis Mekšejn u svojim napisima vrti jednu te istu matricu, po kojoj svako spominjanje Srba mora da bude propraćeno osvrtom na Srebrenicu i eru Slobodana Miloševića. Naizgled trivijalan događaj razlog je da Mekšejn napiše pozamašnu analizu čije je zaključak da će mnogo vode proteći „pre nego što se Srbi modernizuju”.

Javljajući se periodično u levičarski orijentisanom „Nju stejtsmenu” kao nezaobilazna inspiracija nadolazila su mu dešavanja u Srbiji. Tako, na primer, u tekstu naslovljenom „U fudbalu kao i u politici Srbija i dalje ništa ne razume” Mekšejn ne štedi reči da spoji nespojivo i dokaže kako su rasistički ispadi na srpskim fudbalskim terenima veoma bitan deo identiteta jednog naroda koji ne može da se posmatra drugačije nego kroz prizmu zločina u Srebrenici.

U vremenskom poklapanju huliganskog ponašanja srpskih navijača, koje je za svaku osudu, sa izjavom „najistaknutijeg živog Srbina Radovana Karadžića” u Haškom tribunalu da ne vidi razlog da se izvini za akcije u Sarajevu i Srebrenici, Mekšejn prepoznaje više od slučajnosti.

On gradi konstrukciju u kojoj nema dileme oko srpske urođene zloće, čiji su zločini i divljanje huligana samo neizostavni pojavni oblici.

Omiljena tema kojoj se često vraća jeste Kosovo i advokatisanje za albanske interese. Nekadašnje odbijanje Ivice Dačića da se rukuje s Hašimom Tačijem kod Denisa Mekšejna pobuđuje poriv da se priseti Vilija Branta kako je kleknuo u Varšavskom getu. Paralelu između Holokausta i Kosova ne nalazi za potrebno da dodatno objašnjava.

Fasciniranost Kosovom pretočiće i u knjigu „Zašto je Kosovo još važno”, u kojoj na istom crno-belom fonu pojednostavljuje i analizira anatomiju jednog konflikta. Za ovo delo je čuveni intelektualac Kristofer Hičens napisao da „će stajati kao spomenik jednom surovom vremenu i hrabrosti koja ga je prevazišla”.

Autoritet takvog kalibra bez greške garantuje prođu na eminentnijim svetskim adresama, a neskrivena naklonjenost jednoj strani postaje opšteprihvaćeni aksiom.

Ne treba očekivati da će ga to što je žrtvovao lični integritet za nekoliko hiljada funti demantovati kao geostrateškog mislioca u Velikoj Britaniji. Njegovi istomišljenici već ističu da pare nije trošio na luksuz i da nije radio iz lične koristi, već iz najboljih namera, odnosno želje da društvo menja nabolje.

Doduše, to je slično objašnjenjima koja koriste i kada bombarduju pogrešno selo ili slučajno pobiju svatove umesto terorista Al Kaide. Svejedno, njegovi ostrašćeni tekstovi i javni nastupi ostaće trajni spomenik jedne moralne neutemeljenosti.