Balada o srećki

Neka nam je sa srećom! Ova poruka davno je pohabana od silne upotrebe, a potraga za srećom uglavnom je uzaludna. U Srbiji takva parola ima ciničan prizvuk, nagoveštaj strepnje od nečega što dolazi, a mi još ne znamo šta je to. Pa šta nam bog da. Sreća je preživeti ono što već jesmo, i dane, možda godine koje dolaze. Da se ne lažemo, svaka naredna gora je od prethodne.

Evo još jednog stereotipa, kako sreću čine male stvari. Sitnice, ono što nam se događa kad smo spokojni a to i ne vidimo, jer naprosto prolazi pored nas. Ili mi žurimo, bojeći se da zastanemo pored onoga što je tako malo a važno.

Svako od nas nosi sa sobom nekakav osećaj krivice, a nije načisto odakle mu to dolazi. Da li od države, od samoga sebe, nejasne sile, osećanja nemoći i ništavnosti pred nečim što je jače od njega, određuje mu sudbinu i čini ga beznačajnim pred rođenom decom.

Beše li Edvard Kardelj rekao kako sreću čoveku ne udeljuje ni država na partija, već on sam, svojim radom, i tome slično. Eto ti ga na! To učenje je već arhaično i preko njega je nataloženo više slojeva samoupravne buđi. Mada, misao ne beše sasvim nejasna, niti prevashodno ideološka. Kako radiš, tako ti je. Ali, gde da radiš u modernoj Srbiji, ako nemaš sreće da budeš u velikoj partiji ili na državnom krmilu?

Priča se da je Vučić razjurio srećne ljude iz kontrole leta (gde radi i onaj Pero iz čuvene replike Petra Božovića), jer su i pored 300.000 dinara prosečne plate – tražili trinaestu. Da se razumemo, ko ima mnogo, njemu treba još. Ne bi valjalo tražiti etiku u gramzivosti, niti pravednost u rušilačkom besu vicepremijera. I on je morao da citira nezaboravnu misao Zorana Radmilovića iz „Maratonaca“, pa rekao: „Marš napolje, bando pokvarena!“

Molioci trinaeste plate izašli su iz vlade gledajući u nebo. Ne bi valjalo da im se avioni sudaraju iznad Srbije zbog uzaludne molitve pred Vučićem.

Upravo je ta epizoda predtekst za ubedljivu negaciju Kardeljeve definicije sreće. Dakle, ipak je donose i država i partija, čak i oni lideri u takvoj državi koji umeju da prepoznaju mafiju, ali joj ne mogu ništa. „Ako pohapsimo svu bandu, srušićemo državu. I eto nesreće!“ (Izjava visokog policijskog zvaničnika, data lično autoru ovoga teksta.) Dakle, i to je negacija svega što se zove sreća. Banda ima svoju važnu ulogu u funkciji društva, bez nje, sve bi moglo da postane haotično, a anarhija neizbežno rađa despotiju.

Znam mnogo ljudi koji traže sreću u kockarnicama, ili u okršaju sa državnom lutrijom. Uplaćuju loto, kupuju bingo, grebu instant srećke koje ispod emulzije kriju džak para, dijamante ili zlatne poluge.

Od grebanja vajde nema. Kao u svakoj kontrolisanoj vrsti hazarda, igrači gube, državna lutrija dobija. Pred praznike, cena kombinacije lota povećana je sa šezdeset na sto dinara. Moj poznanik, informatičar u maloj ali uspešnoj firmi, tvrdi da premiju u toj igri nikada niko nije dobio. To dokazuje matematički i analizom „rupa“ u lutrijskom marketingu. I spiskom od petnaestak računarskih i nekoliko fizičkih formula, jednostavnih za izvođenje, koje omogućuju „poželjne brojke“, odnosno dugo konačište sedmice u bubnju.

Igrači, naravno, nemaju nikakvu kontrolu nad igrom, niti bilo kakav dokaz da je premija ikada dodeljena. Uostalom, setimo se podela automobila na javnom servisu.

Ovo je, naravno, samo hipoteza o nedostižnoj varijanti kockarske sreće. Uz paralelu kako u drugim zemljama veliki dobici moraju da budu javni.

Naravno da nisam sklon da bez rezerve verujem matematičaru, jer odakle on može da zna kako se deli sreća u državnoj lutriji. Mada, nije loše mesto njenog direktora, koji redovno dolazi iz vladajuće stranke. I tu je deo odgovora gde se završava kockarska sreća, i da li su sve loptice u bubnju podjednake težine. (Ponovo gruba insinuacija onog matematičara – cepidlake.)

Ali, i tu je rešenje jednostavno. Ko sumnja, ko ne dobija (a ne dobija niko?) ne mora da igra. Lagao bih ako tvrdim da nikada ne uplaćujem. U svakom kolu dam 210 dinara za tri kompjuterske kombinacije. I loto plus, jer se tamo dobitak povećava, a sedmice već osam meseci nema. Trojka mi je maksimum, pa računam da kompjuter nije imao pojma niti sreće.

Kad se kombinacija poveća na sto dinara, ne igram. Ne volim igre u kojima me državna kockarnica kolenom pogađa u osetljivo mesto. I nekom drugom stvari u zdrav mozak.

Na tom nivou mogla bi biti okončana bajka i iluzija o iznenadnoj velikoj sreći. Ipak stižu praznici i svi o tome govore. Sreća, to je najjeftinija srpska reč. Neka mi čitaoci oproste malu privatnost u ovom pretprazničnom tekstu. Sreću koja mi je data, najradije delim sa petogodišnjom unukom Janom. Kad mi kaže: „Dedo, za svoje godine preterano si blentav“, to razumem kao jasan analitički stav. Sreća je, na primer, imati takvog analitičara.