Kako je „Patak" izbegao prisluškivanje

Nekada su tajni agenti bili prerušeni u vodoinstalatere, ali jedini list u Francuskoj koji je uspeo da im skine masku je čuveni satirični nedeljnik „Okovani patak” (Kanar enšene). Afera sa agentima tajne službe angažovanim da ozvuče redakciju počela je kasno uveče u ulici Sent Onore u centru Pariza, gde se pre 40 godina selila redakcija novina.

Andre Eskaro, jedan od karikaturista i administrator lista, vraćao se peške iz bioskopa, prolazio pored zgrade u koju se za nedelju selila ekipa „Okovanog patka”. Iznenadio se što je na trećem spratu u kancelariji glavnog urednika upaljeno svetlo.

„Ulazim, penjem se uz stepenice stižem pred vrata i kucam... Jedan glas: „Ko je sad?”

„Okovani patak”

Jedan tip provirio je kroz odškrinuta vrata.

Ispitujem ga: „Vi radite noću?”

„Da, treba požuriti, sve mora da bude gotovo do 15. decembra.”

„A šta radite?”

„Nešto u vezi sa centralnim grejanjem.”

Eskarou je tada svanulo, jer znao je da je centralno grejanje uvedeno dvadesetak dana ranije.

„Vidi, vidi, baš to, a ono radi već tri nedelje. Odmah sam ugledao da su tri osobe u plavim kombinezonima odvalile nekoliko daščica parketa i da je tu crno na belo čitav dokazni materijal.”

„Ovo je zaista vrlo interesantno, a za koje to preduzeće radite? Moji sagovornici su nepomični kao kipovi, nisu mogli da se sete imena svog vodoinstalaterskog preduzeća“, piše u poslednjem broju „Kanar enšene”.

Jedan sat kasnije u društvu sa glavnim urednikom Klodom Anželijem i ostalim kolegama Eskaro se vratio u tu sobu. Vodoinstalateri su već bili otišli, ali su ostavili dosta materijala koji je ukazivao da su agenti prilikom uglavljivanja bubica u novu redakciju obavili loš posao.

Izbio je ogroman skandal. Ekipe američke, japanske i australijske televizije došle su da snime buduću redakciju „Okovanog patka”. Rupa u zidu koju su ostavili noćni vodoinstalateri postala je najsnimanija bušotina na svetu.

Danas se zna da je ideja da se postave bubice u redakciju potekla iz vrha vlasti. Rejmon Marselan, tada ministar unutrašnjih poslova, i njegov kolega ministar odbrane hteli su da znaju ko su informatori za list koji otkriva velike i male tajne desnice na vlasti.

Vlada je, kada su vodoinstalateri provaljeni, istrčala sa objašnjenjem u koje niko nije poverovao: „Reč je o velikoj farsi koju je smislio ’Okovani patak’ kako bi sebi napravio reklamu.”

Nedelju dana kasnije „Patak” objavljuje podatke o nadležnima za operaciju „Palma”, i imena petorice „vodoinstalatera“. Mnogo kasnije provaljeni agenti su pričali kako je u službi nastala panika, jer niko više nije mogao da bude siguran da će ostati nevidljiv. Neki su brijali brkove, drugi su bojili kosu, a treći su se čak odselili na udaljena ostrva.

Usledila je druga verzija francuske vlade: sve je to smislila američka CIA, a operaciju su sproveli agenti domaće službe bez znanja pretpostavljenih. Kada je američka administracija opovrgla i ovu verziju, vlada je izašla sa konačnim objašnjenjem:

„Istina je da je operacija ’Palma’ osmišljena i sprovedena u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, ali sve je legalno zato što je redakcija ’Okovanog patka’ komunističko špijunsko leglo koje radi za interese SSSR-a.” Cela Francuska se grohotom smejala.

Danas je „Okovani patak” jedini list od koga strahuju francuski političari i biznismeni, kao i u vreme Šarla de Gola koji se svake srede pitao „šta li piše ona ptica”.

„Patak” je jedinstven i po tome što se čita samo na papiru, a gde god u svetskim listovima naiđete na izveštaj iz Francuske, neizostavno se citira taj nepopravljivi „Patak”. Zadržao je svoje insajderske izvore, ljudi iz vlasti mu veruju jer znaju da ne pripada nijednoj grupi.

„Nismo menjali dizajn crno-belog lista još od osnivanja 1915, ne objavljujemo reklame ni oglase, a mi novinari smo i vlasnici. Ne takmičimo se sa internetom jer se bavimo sasvim drugom vrstom novinarstva. Ne pravimo sintezu, već otkrivamo istinu, a ona je tako trivijalna da je smešna. Glavni urednik još piše na pisaćoj mašini. I tako će biti još sledećih sto godina”, kaže za „Politiku” jedan od urednika Žan Fransoa Žulijar.

Žulijar veruje da je „Patak” i danas ozvučen.

„One male maskirane špijune čijem pionirskom delu je posvećena tabla na zidu iznad čuvene rupe – pojela je istorija. Današnji ‘vodoinstalateri’ sede za moćnim kompjuterima, daleko od naše redakcije i prikupljaju milijarde podataka. Svakako da je i redakcija ’Patka’ u njihovom domašaju”, kaže on.

Ali, „Patak” još plovi i pravi povelike talase u kojima se svaki čas utopi poneki ministar ili biznismen.