Pre Evropske unije – ujedinjenje Dorćolaca i Savamalaca

O Beogradu nekad i sad, sa glumačkom legendom Vlastom Velisavljevićem razgovarali smo na njegovom omiljenom mestu – u bifeu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, uoči izlaska na scenu. Te večeri na repertoaru je „Buba u uhu” čija je dugovečnost upisana i u Ginisovu knjigu rekorda (premijerno je izvedena 1971, odigrana više od 1.500 puta). Pre nego što će pod reflektore i pred prepuno gledalište, osamdeset sedmogodišnji doajen čitaocima „Politike” daruje delić uspomena na vreme kada je počinjao karijeru u „Rodinom pozorištu” Gite Predić-Nušić, ćerke slavnog Branislava Nušića, ali i razmišljanja o vremenu današnjem, koje podjednako oseća kao svoje.

Predratna prestonica i posleratni glavni grad

– Ne želim da omalovažim današnji Beograd, ali pred Drugi svetski rat mnogo više je izgledao kao metropola. Ne mislim pri tome samo na kulturu i boemski život, već i privredu. Imali smo tri fabrike aviona, posle rata to se svelo na neke industrije motora, a šta nam je od toga sada ostalo?

Dan kada je otišao Nušić

Dobro pamtim taj januar 1938, kada je Narodno pozorište bilo zavijeno u crno. Odatle do večnog počivališta kola sa kovčegom pratila je nepregledna povorka, kao da je reč o nekom velikom državniku, a duž čitavog puta do groblja, sa obe strane, stajalo je mnoštvo građana, da bi odali poslednju poštu voljenom piscu. Naš narod je time pokazao odnos prema sopstvenom kulturnom blagu i stvaraocima, možda kao nikada posle toga.

Boemska likovna elita

Slikari su grad bojili posebnim duhom. Izložbe nisu trajale duže od jedne noći, a do jutra bi sva dela bila prodata. U vešernice i tavane, improvizovane galerije, dolazile bi uglednezvanice, predstavniciambasada, diplomate bi običnodonosile neko posluženje. Sve je bilo manje formalno, a življe. Likovni umetnici bili su i boemska elita, okupljali su se u gostionici kod Đerma, u čaršiji poznatoj kao „Gusarska kafana”. Teško da će to mesto ikad biti prevaziđeno po originalnosti, pa taman neko uložio sav novac ovog sveta.

O rekama i ribama

Mnoge moje kolege i danas nalaze svoj mir u splav-kućicama na Savi ili u rukavcima Dunava. Ja sam strastveni ljubitelj reka i ribolovac, pamtim kad je voda bila toliko čista da se u njoj kuvao pasulj, a mi smo se kupali u Savi usred grada. Pecali smo brda ribe štapom od trske, mušice su bile jedini mamac na udici. Danas imamo silnu skupu opremu, dobra mesta za pecanje tražimo i po sto kilometara od Beograda, a ne možemo da izlovimo ni  približno toliko ribe.

„Trabant” po meri čoveka

Još sam aktivan vozač, imam „ladu kalinu”, to je onaj auto što ga je promovisao predsednik Putin. Zadovoljan sam, ali od svih mojih automobila, u sećanje mi se najviše urezao „trabant” kojim sam obišao dobar deo Evrope. Kamo sreće da se u Jugoslaviji proizvodio... To je bio auto po meri našeg čoveka.

Kako da Srbija postane žuta zvezdica

Preduslov za ulazak u Evropsku uniju jeste da se ujedine Dorćolci i Savamalci. Kao stari predstavnik Dorćola pružio bih ruku našim rivalima sa Save zarad evrointegracija, bez obzira na to koliko zamerki imam na njih. Smestili su se u tako divan kraj, sada se mnogo ulaže da bi se obnovio taj deo grada, ali džabe – teško će dostići naš nivo.

Čekajući metro

Kada je počeo rat, mi deca zalazili smo i sklanjali se u podzemne tunele i lagume. Od tada su prošle tolike decenije, a ja sam se uvek pitao kako bi izgledalo proći ispod zemlje i izaći na drugi kraj, na primer negde kod današnjeg Pančevačkog mosta. Taj izlaz još nisam video. Ali, i dan-danas se nadam izgradnji metroa.

Organski glumac i organsko povrće

Film „Đavolja varoš” u kome glumim, prvi put sam gledao na „ajfonu”, odlična je rezolucija. Ma snalazim se ja i sa tim novom tehnologijama... Mnogo bolje nego sa poljoprivredom. Pre nekoliko godina zanosiosam se idejom da počnem da uzgajam organsko povrće, ali to iziskuje veliku posvećenost. Bio bih prinuđen da biram između glume i toga, a ja glumu ne mogu da napustim.