Kapetan broda na suvom

Taman sam došao ćerki u posetu, kad neko pozvoni na vrata. Kao da mi je bio za petama. Kad ono u posetu mom detetu dođe i Svetlana, njena drugarica, sva razdragana, samo što ne poleti. Ja sedoh po strani, a njih dve budući da se nisu videle nekoliko meseci, uleteše u razgovor koji je već na početku nagoveštavao da će biti dug. Htedoh da odem iz stana, neka se deca ispričaju, ali me ćerka zadrža i zamoli za strpljenje. Tako, hteo ne hteo, bih prinuđen da slušam šta govore, a one su bogami džakale, otvoreno, kao da nisam bio prisutan.

– Kako mi je srce puno radosti, a duša zadovoljena. Izgubila sam posao, ali sam tako srećna – govorila je u dahu Svetlana, inače matičar u jednoj beogradskoj opštini.

Pokušavao sam da čitam novine, nezainteresovan za ženske razgovore, ali me ono što ova devojka izgovori i te kako zagolica.

– Sve mi to liči na one petparačke romane, priče tipa "sve za ljubav"... Ma, znaš ono, muškarci ne znaju da su nečiji očevi, jer se sve to desilo u jednoj noći, a deca ne znaju da imaju očeve – nastavi Svetlana da govori kao da postavlja neku zagonetku.

– Ej, nemoj sada da i ti melješ ono kao moji matorci, da moram dobro da upoznam kompletnu familiju i to sve do četvrtog kolena, ma gde se ona nalazila. Jer, ne daj Bože, sutra može da se desi, da se brat zaljubi u sestru, sestra u brata i eto nesreće – nestrpljiva kao i sva deca ovog vremena, htede ćerka da nazre u čemu je poenta Svetlanine sreće.

Da, da, samo se ti rugaj, zvocam ja u sebi. I setih se moje drugarice, doktorke Mirjane, kojoj majka, inače spremačica na železničkoj stanici, nikad nije rekla ko joj je otac. Ali, žensko je kao svrdlo. Mirjana je uspela da nekako sazna njegovo ime, išla je ispred zgrade u kojoj je radio i čekala da ga izdaleka vidi. I zadugo nije htela više ništa o njemu da čuje. I onda je, sticajem okolnosti, čula da je na samrti. Otišla je u bolnicu u lekarskom mantilu, prišla mu i s njim razgovarala, kao s pacijentom. Čak mu je dodirnula i ruku, kao da mu izmeri puls. Kasnije mi je rekla da je dolazila u iskušenje da ga tu, tako onemoćalog, bolesnog, iako mu je duša bila u nosu, ošamari iz sve snage, da bi se osvetila za sve te godine odrastanja bez oca, bez njegovog raspitivanja za nju. Ipak, nije imala snage za tako nešto. Samo se okrenula i otišla.

– Ti znaš da ja nemam oca. Dugo nisam znala ni ko je on ni da li uopšte postoji. Od mame sam na jedvite jade saznala da je to bio neki hohštapler, koji je izigravao kapetana broda na suvom. Nema grada u kojem ne bi našao neku žrtvu, obrlatio je, napravio joj dete i potom bi pobegao. Kad mi ga je mama prikazala u takvom svetlu nisam ni poželela oca da upoznam, ali mi je dolazilo na pamet da ga negde sretnem i pljunem mu u lice, a da ne zna ko je to i zašto uradio. Jednom prilikom mi ga je mama pokazala na ulici. Upamtila sam mu lice za sva vremena. E, posle toliko godina ukazala mi se prilika da mu se osvetim i ja je nisam propustila. Učinila sam ono što je srcu bilo drago i zato mi je sada lepo na ovom svetu – kazivala je Svetlana sada sa takvom mirnoćom kao da se to o čemu priča dogodilo nekome drugom.

Sedim u uglu sobe, slušam i ćutim. E, deco moja, pomislih, toga je oduvek bilo i biće. I setih se zapisa "Starog Beograđanina" iz 1924. godine, u kojem Kosta Hristić pripoveda o nekom Svetozaru, spadalu i nečoveku, koji je bio podstanar na Vračaru. Tamo se, međutim, nije dugo zadržao. Posle nekoliko meseci je pobegao u nepoznatom pravcu. Kasnije se ispostavilo da je to uradio po saznanju da je gazdaričina ćerka Marica ostala u drugom stanju. Svetozar se posle više godina u Sabornoj crkvi venčavao sa dobrom miraždžikom. Kad su izlazili iz crkve, posle povika "kume, izgore ti kesa", kum i starojko baciše sitniš. Sva okupljena deca skočiše da skupljaju novčiće, samo jedna dronjava, bleda sirotica Marica koja je stajala po strani, nije dala svom dečaku, iako joj se otimao iz ruke, da i on ugrabi neku paricu.

– Pre dva dana zamolila me koleginica da je zamenim na dva sata, jer je imala zakazano više venčanja, a ona je morala nekud da ide. Kad sam kod trećeg venčanja pročitala ime mladoženje srce je počelo da mi titra. Pomislila sam da ja uobražavam, da to ne može da bude, da u ovoj zemlji ima stotine ljudi sa istim imenom i prezimenom, pa, ajde, i sa istim datumom rođenja. Uđe taj par mladenaca, svaki sa pedeset i više godina, i ja ga ugledah! Pade mi mrak na oči. Koja li mu je ovo žena po redu, pomislih...

– I, šta si onda uradila? – opet je ćerka bila nestrpljiva.

– Šta da ti kažem. Počela sam da vrištim usred kancelarije, doleteše ostali službenici opštine da vide šta se to događa, a ja samo što ocu nisam skočila oči da izvadim. Svašta sam izgovorila. I kako ga nije sramota da tako luta po svetu i seje decu za koju nikad ne upita jesu li živa. I da li je on čovek ili monstrum koga treba odmah poslati na vešala. Kako se oseća to čudovište pred ćerkom, matičarem, za koju sigurno nije znao da postoji i koja sada treba da ga venča sa ko zna kojom ženom po redu. Poče i mlada da vrišti, a mladoženja da se hvata za grudi. Potpuni haos. Mene je potom spopao ludački smeh. Bacila sam sve papire na sto i izletela iz zgrade opštine. Nikada se slobodnije nisam osećala. Pucao mi je kaiš za sve. Znala sam šta mi sleduje i više se nisam pojavljivala na poslu. Koleginica mi je donela rešenje o suspenziji i neke stvarčice iz radnog stola – raširenih ruku poče Svetlana radosno da se na petama okreće usred sobe.

Ćerka je zbunjeno gledala u mene. Ja sam zagnjurio glavu još više u novine, praveći se da ništa nisam čuo.