Dačićev sanak i Vučićevi skalpovi

Već nekako po tradiciji, sledi podsećanje na one koji bi trebalo da nam se nađu na pomoći 2014.*

Ivica Dačić: Premijer više i ne krije da se rukuje sa onim sa kojim je onomad „ratovao”. Odrađuje posao i priprema se za „datum”. Ni ukućanima, a kamoli na TV, ne usuđuje se da prepriča šta je usnuo: kako u Oslu prima Nobela za mir. Na kraju ceremonije Tačiju preda šajkaču, od njega uzme keče i kao krunski gest pomirenja otpeva „Lješi kapetan”. Potom brzo otputuje za Moskvu gde, izvinjavajuće slegne ramenima, i baćuški iz Kremlja tiho kaže: „Izvinite Vladimire, morao sam, evropske integracije. Ali budite spokojni – NATO ništa”. Nemoj neko da kaže da to nije istorijski. Nije njemu teško što je teško, već što mu nije lako. Neko mu podmeće bananu, Mišu Bananu. Kao stahanovac se bori protiv izbora. Vlast je najsigurnija kuća.

Aleksandar Vučić: Manitu Aleks potpalio je ritualne lomače u (pre)ambicioznom pokušaju da sam protera 24 zla tajkunska duha koji su se naselili na teritoriji njegovog rezervata. PPV je počeo uzimanjem skalpa Biku Koji Sedi na Parama. Dokle će dogurati, ne zna ni on. Muče ga kadrovi. Zato je PPV kao onaj margarin: u sve se meša. Korupcija, bezbednost, rotacije, Zvezda, štrajkovi, FAP, oružari, šeik Muhamed. Kaže da je šeika očarao na nekoj večeri – tako što mu ništa nije tražio. Ni dirhama. Posle ga je poćeralo: oranice, čipovi, namenska, delovi za avione, „Er Srbija”, Beograd na vodi. Može i keš. Vidi se da mnogo radi, što potvrđuju barem dva-tri priloga njemu posvećena u svakom TV dnevniku. Ta količina rada kod Srba izaziva sumnje. Odakle mu taj radini DNK? Da nije on čovek Angele Merkel? Ili, tvrde sve ređi Srbi koji se nisu učlanili u SNS, mesijanskom posvećenošću želi svu vlast. Jednom sam upozorio, ponavljam opet: kult ličnosti pravi podanički narod, ali kulta nema ako ga ličnost ne prihvati. EU može da oprosti svašta, samo ne „putinizaciju” Srbije.

Rasim Ljajić: Doktor je u vladi zadužen za muslimanski svet, a samog sebe je zadužio za koalicione veze. Što mu, uz ličnu popularnost, omogućavaostanak u svakom kabinetu. Pa i ovom iako je rekao da će ga napustiti ako sruše Dragana Đilasa.

Jovan Krkobabić: Šta drugo da Armani dedi poželi gerijatrijska populacija Srbije nego da poživi kao Metuzalem. Zna on dobro kakvo breme mu je dodelila sudbina: „Dok je nas i penzionera, biće penzija”. Biće i funkcija, znaju rođaci ministra sa merkantilnim talentom za direktorska mesta.

Lazar Krstić: Nekadašnji polaznik kurseva Istraživačke stanice Petnica dogurao je do kursa istraživanja srpskih finansija. ’Bem ti ministra kome je živ deda, kaže naš narod, ali naši na vlasti vole da junošama daju da uče posao u ministarskoj fotelji. Glasom i stasom uklapa se u opštu anemiju, mada i javnost i kolege ministre zna da zbuni pričama o lombardnim stopama, hedž fondovima i liborima. Pokušava da Srbima utera finansijsku disciplinu – istiskujući ono malo što je preostalo po džepovima. Obećao je da će „od broda koji tone napraviti jahtu”. Zanima me ko će biti na jahti.

Ivan Mrkić: Pošto je počeo da se multilateralno meša u svoj resor menjajući ambasadore i kad treba i kada ne treba, sav svoj bogati CV uložio je u potragu za popunjavanje ambasadorskih mesta koja zvrje prazna po tako nebitnim mestima kao što su Berlin, Vašington ili Peking. Takvih Srbija, po njegovom istančanom kriterijumu ali i po istražnim radnjama nove obaveštajne službe MSP-a, nema. Strpljivo, možda će se roditi baš ove 2014. Samo, da li će biti onako seksi kao pi-ar ministarstva.

Nebojša Rodić: Pravi čovek za vojsku: leže u 22.10 ustaje u 5.05 da bi na poslu bio u 6.30. Ne verujem da je naviku da po lepom vremenu na posao dolazi biciklom, sa rancem na leđima, stekao dok je bio šef BIA, ali zaključujem da je kao prvi srpski 007 naučio da se kloni kamera i foto aparata. Moraće da se odredi između kupovine „migova 29” i Garde Ohaja. Da bi shvatili da od samoproklamovane „neutralnosti” nema ništa.

Igor Mirović: Kaže da su cilj vanredni izbori u Vojvodini. OK, uzeće vlast, a da li Veliki štimer ima odgovor na „neustavni status” Vojvodine kada mu se sutra pojavi Brisel sa svojim zahtevima. Biće to primenjena zbirka njegove poeme „Kremen plamen”.

Saša Radulović: Čovek ima ideje, ponekad nema takta pa, pošto nije političar, ne izbegava istinu. Spremio je multipraktik privrednih zakona. Deluje rešen da zvanje ministra ne poistoveti sa stečajnim upravnikom srpske privrede. Njegove dijagnoze su skenerski tačne ali je kao elektroinženjer sklon da stvari reši elektrošokovima. Voleo bih da se ostvare njegovi reformski programi, ali mi liči na „pojedinca protiv televizije”. Zbog Zakona o radu, koji kao da je pisala Margaret Tačer, sasvim je moguće da Srbija u 2014. dobije prvenca – generalni štrajk. Onda će reći da je on kriv.

Aleksandar Antić: Kad već nisu uspeli saobraćajni inženjeri, valjda će agronom iskoristiti ono što je u megatrendu. Godinu iza sebe raspetljao je sa 58 km autoputa i petlji. Biće da nije samo zbog para bio u Upravnom odboru Jata: nagledao se aerodroma, uspeo da toalete u Surčinu dovede u red, pa se i to knjiži u njegov CV.

Velimir Ilić: Ministar zvani „lampek” – to je ona sisaljka koju je pomno pratio dok Predsednik peče „tomovaču” – kaže da je prešao na malinu i odmah simptomatično nestao/uklonjen sa radara koji su pratili skandale sadašnjeg Velikog neimara svih srpskih svetova. Sam je razbio misteriju: „Nisam više radikalan i pun naboja. Sada sam kreativniji i smireniji”. Aferim!

Nikola Selaković: Prvi srpski političar koji je 2013. posetio haške zatvorenike. Komesaru za proširenje EU je uručio „Dušanov zakonik”, što je izazvalo čuđenje Saveta Evrope i oduševljenje pripadnika „Obraza” i sličnih grupa koje su mu srcu bliske. Plašim se da se ne uobrazi što je Evropska komisija pozitivno ocenila rezultate koje je postiglo njegovo ministarstvo. Nezavisnost, efikasnost i predvidivost pravosuđa još su daleko.

Dragan Glamočić: Havarija od Ministarstva u čije se potencijalne svi kunu. Kako pomoći agraru kada je prosečna starost vlasnika gazdinstva 59 godina, a 95 odsto traktora starije od 10 godina. Tu ni Krkobabić ne može ništa. A neće po svemu pomoći ni da se odbranimo od pošasti genetski modifikovane hrane.

Tomislav Jovanović: Lako je njemu kad ponavlja da sistem obrazovanja mora da se promeni. Em je došao na predlog „Megatrenda”, rasadnika titana srpske naučne misli, em mu dete ide u francusku školu dok su ovdašnji srednjoškolci i dalje ispod evropskog proseka. Tu smo, gde smo.

Slavica Đukić-Dejanović: Kada nam iz EU poruče da Srbija, drugu godinu zaredom, ima najlošiji zdravstveni sistem u Evropi, ministarka se opire. Kao da ne zna, na primer, da nas opšta stopa mortaliteta od 14,2 promila svrstava u kategoriju afričkih zemalja. Mandati prolaze, reformi nema.

Zorana Mihajlović: Da je sudbina Slovenima dodelila da tokom velike migracije iz Sibira za Balkan ponesu gas, njoj bi svanulo. Pošto nije, dok steže obruč oko „Srbijagasa”, trebaće joj brozovski talenat da balansira „Južni tok” sa zahtevima EU, a jezuitsko umeće da to proda srpskim evrofilima i rusofilima. Za pohvalu je da se bori srčanije od mnogih muškaraca. Ko je „ministar krtica”?

Ivan Tasovac: Kakve ja partiture strpao u ranac, samo on zna. Pretpostavljam da je unutra i njegova omiljena „Ne može nam niko ništa”. Odmah je razbarušeno uleteo u borbu da podigne budžet svom ministarstvu. I uspeo. Bravo šeri! Moraće više da sarađuje sa „Beogradskim sindikatom”. I da zaustavi tabloidiotizaciju Srbije pre nego što mu uleti inspekcija EU.

Milan Baćević: Pošto je stvar krenula (Južnim) tokom, zašto bi se odrekao epohalnog projekta kanala do Soluna. Ministar se samo pridružuje onima koji su razmišljali o vekovnoj šansi razvoja Srbije: od rimskih legionara, preko Karla Petog do Napoleona. Što se mene tiče, neka san sačuva i tokom 2014.

Vanja Udovičić: Odrekao se svetovog imena Franjo koje je poglavar Rimokatoličke crkve uzeo za svoje duhovno, ali bivši vaterpolista u vanstranačkom dresu ima papske ambicije. Priznaje da su sportisti tvrdoglavi, ali su naučeni da prihvataju savet. U srpskom sportu savet? Od koga?

Sulejman Ugljanin: Večito u vladi, večito bez portfelja. Šta će mu stomatologija kad zna bolje da unovči bošnjačko poreklo. Do 2000. je Srbiju nazivao „maćehom”, a posle izbora 2000. Srbija mu postaje „naša zemlja”.

Aleksandar Vulin: Srce je uvek na levici, što ne mora da važi i za funkciju. „Crni vitez“ zadužen je za Kosovo ali ne znam da li se razdužioza kombinezon. Slutim da se obećanjima o Zajednici srpskih opština koju će „priznati ceo svet” kandiduje za jednokratnu upotrebu u vladi kada kosovski ciklus bude završen na način koji on doskora nije zastupao.

Branko Ružić: Ozvaničeni vladin repetitor u osam skupštinskih odbora. Sve što oko evropskih integracija imaju da kažu njegovi šefovi, on usrdno potom razrađuje ne bi li opravdao fotelju.

* Autor je isključivo odgovoran. Ministrima svesno ništa nije poželeo za 2014. Oni sami sebi požele najlepše. I u najboljoj su poziciji da želje ostvare.