Sve pesničke tajne

Nedavno je u Beogradu boravio mladi profesor i teoretičar književnosti dr Jorg Šulte koji je, na odličnom srpskom jeziku, u Narodnoj biblioteci Srbije održao predavanje "Tajna u poeziji i filozofiji humanizma", rekonstruišući zaboravljeno nasleđe tajne u evropskoj filozofiji i poetici.

Jorg Šulte studirao je slavistiku u rodnom Regensburgu, zatim u Odesi, Londonu i Hamburgu, a doktorirao je sa temom "Poetika Otkrovenja. Uticaj rabinskih tekstova u delima Isaka Babela, Bruno Šulca i Danila Kiša". Trenutno radi u Centru za istraživanje književnosti u Berlinu.

Iako je u ovom predavanju u našoj nacionalnoj biblioteci govorio o istraživanju tajne u poeziji i filozofiji humanista, Jorg Šulte kaže da je razlog bavljenja ovom temom nezavisan od renesanse, jer uvek postoji ono ključno pitanje "šta je autor zaista hteo da kaže".

– U našoj teoretskoj tradiciji tajna ne postoji, i ne postoji osnova da bi se objasnilo njeno prisustvo. Neki noviji tekstovi iz 20. veka, međutim, pokazuju da postoji interesovanje za istraživanje tajne. Prvi koji je počeo da se bavi ovim problemom bio je Emanuel Levinas koji je, u svojim ranim studijama, naglasio da u fenomenologiji ne treba tražiti isključivo fenomen kao predmet, već i nešto što se pojavljuje na drugačiji način. Rekao je da je to enigma, zagonetka ili tajna, kaže Jorg Šulte.

Šulte primećuje da je Levinas preuzeo koncepciju tajne iz jevrejske tradicije, a to se može primetiti samo pažljivim čitanjem njegovih tekstova.

– Otkrio sam da i u zapadno-hrišćanskoj tradiciji postoji tradicija tajne, i da je tajna vrlo važna u periodu renesanse sve do početka 17. veka, ali da nikada nije ušla u teoriju književnosti. Izuzev Levinasa i Žaka Deride, u savremenoj filozofiji tajna kao da i ne postoji. Zbog toga sam pokušao da rekonstruišem tu tradiciju. Počeo sam da izučavam Petrarku, prvog predstavnika rane renesanse koji je formulisao sasvim novu ideju poezije i mit o pesniku. Mit o pesniku nalazimo i u delima Bokača, Kolučija Salutatija i Frančeska da Fiana, objašnjava Jorg Šulte.

– Petrarka navodi da se pesnici pod velom fikcije bave prirodnim, moralnim i istorijskim temama. Razlika između pesnika, istoričara i filozofa je zato "kao razlika između oblačnog i vedrog neba". Transparentnost predmeta je ista, ali je poezija poprimila drugi oblik, da bi "na različit način zadobila pažnju slušaoca". Jer, poezija utoliko postaje slađa, ukoliko tražena istina zaslađuje sve više i više ono što će biti otkriveno, naglasio je Jorg Šulte i u svom beogradskom predavanju, govoreći o žanru apologije poezije, čiji je tvorac Petrarka. 

Ovako formulisano objašnjenje tajne u poeziji Šulte obrazlaže jednostavnije: stvaranje tajne u isto vreme je i stvaranje vrednosti, a samo ono što nije svima dostupno ima neku vrednost.

– Samo kada dugo tražimo dolazimo do otkrića. Taj argument stalno se ponavlja u apologijama poezije 14. veka – ako neko poeziju ne razume, neka ne kaže da ona ne vredi. Međutim, humanistička tajna kod Petrarke, Bokača, Salutatija, Erazma Roterdamskog, Mark-Anton Mureta nikada nije ezoterična, već je svima dostupna, ali do nje treba preći dugi i naporni put spoznaje. Fenomenološki, opažanje i predmet su isto, i tako poezija uključuje čitav taj proces traženja i gubljenja, kaže Jorg Šulte.

Poznati mit o Silenu, odnosno mit o Sokratu ili o idealnom humanisti postao je popularan u prvoj polovini 16. veka, a prisutan je i u 15. veku, prema rečima našeg sagovornika. Rable je naveo mit o Silenu da bi ukazao na to da njegova epopeja, "pod grubom korom, sadrži dragocenu tajnu". Silen je biće antičke mitologije smešnog izgleda, dok u sebi krije ideal. I Erazmo Roterdamski smatrao je da vrednost i istina često uzimaju oblik smešnog.

Kako objašnjava Jorg Šulte, manje je poznato da je i humanista Gijom Bude mit o Silenu povezao sa tajnom. Budeove reči objašnjavaju suštinu mita o Silenu: "Jer presveta filozofija je kao ona devojka koja je obučena u radnu haljinu, da bi se prikrila na divan, simboličan način. Ako se potrudiš da gledaš unutra, naći ćeš bez sumnje uzvišenu lepotu tropa i svetu istančanost. Zatim ćeš naići na nebeske čari i božanske pronicljivosti, koje su, kako kažu, u silenima i satirima sakrivene."

Da se baš u neočekivanim detaljima krije smisao i važnost nekog teksta, Jorg Šulte je pokazao izučavajući delo Bruna Šulca i Danila Kiša, u čijim delima je ukazao na uticaj velikog jevrejskog kalendara.