Naučnik među driblerima

Užice - U Evropi, u naučnim krugovima, zovu ga Laki (ne onaj filmski, što je malo nervozan), smatraju da rad i druženje s njim sreću uvek donosi. Ovde, u njegovom rodnom Užicu, kažu "naš Srećko", ponosni na sve što je postigao i uvek se, kad navrati u zavičaj, spremaju da s njim odigraju koju utakmicu. A on, odavno u nedrima nauke i projekata, objavljenih publikacija i dostignuća, fudbalom je i dalje dečački opijen, na čuđenje neupućenih kojima visoke naučne titule i fudbalsko znanje nikako ne idu zajedno.
Spojio je to, ipak, dr Srećko Stopić (42), najbolji naučnik među driblerima. Sam, bez ičijeg guranja i bez vetra u jedra, stigao sa obala male Đetinje do vrhova nauke u Nemačkoj gde poslednjih godina živi i radi: objavio preko 50 naučnih publikacija na engleskom, dve knjige, značajno je ime u oblasti metalurgije (posebno nikla), bio i Humboltov stipendista, ugledni je naučnik Instituta za procesnu metalurgiju i recikliranje metala pri Tehničkom univerzitetu u Ahenu, jednom od pet vodećih u Nemačkoj. Istovremeno, aktivan je igrač malog fudbala na nemačkim terenima, član tima "Jugoslavija Ahen" sa kojim je osvojio tri pehara.

Put Srećka Stopića od užičkog naselja Carina do nemačkih naučnih krugova nije bio lak. Potekao iz skromne porodice, od oca kovača i majke domaćice, pa, mada je bio najbolji đak u osnovnoj i srednjoj školi u Užicu, nije imao novca da odmah posle završene gimnazije ide na studije. Tek pošto je odradio jednu godinu na teškim poslovima ("i malter sam mešao", seća se) koje je nalazio preko studentske zadruge, krenuo je na Tehnološko-metalurški fakultet u Beogradu.

Studirao uspešno, prvi završio u generaciji, po završetku postao asistent na Katedri za obojenu metalurgiju. Za tri godine potom magistar, a onda u naredne tri i doktor nauka (1997. godine). Doktorirao je baveći se metalurgijom nikla, uz važnu pomoć profesora Dušana Vučurovića, Ilije Ilića i Dragana Uskokovića. Godine 1999. već je docent na ovom fakultetu, zatim i naučni savetnik Balkanskog centra za metalurgiju. U evropske naučne krugove ušao je kao Humboltov stipendista.

- Bilo je to 2001. godine - priča nam Srećko, s kojim smo u Užicu razgovarali ovih dana, tačno na desetogodišnjicu njegovog doktoriranja. - Među 2.000 doktora nauka iz celog sveta nas oko 400 (od toga samo nekoliko iz Srbije) dobili smo Humboltovu stipendiju. Kriterijumi su bili visoki, a predložio sam projekat dobijanja nikla u zatvorenim reaktorima pod pritiskom, po tehnologiji koja nudi zaštitu životne sredine.

I tako je Srećko dobio naučnu šansu u Nemačkoj, stigao potom i na pomenuti institut, postao ime u metalurškoj nauci. Trenutno privodi kraju trogodišnji projekat koji finansira EU u oblasti metalurgije bakra koji treba da ponudi najpovoljniju tehnologiju za preradu otpadnih voda i flotacijske jalovine u Srbiji i Makedoniji. Razvija, drugim projektom, i tehnologiju za dobijanje nanoprahova metala, nedavno je Institut u Ahenu pustio u rad postrojenje u tu svrhu, jedinstveno u Nemačkoj. Treći projekat na kome radi, sa kolegama iz pet država, jeste zaštita životne sredine u oblasti otpadnih prašina u metalurgiji. Od prošle godine na Tehničkom fakultetu u Ahenu u postupku je da Srećko Stopić postane profesor tog fakulteta i on je napisao (na engleskom) svoju treću knjigu, o ličnim petogodišnjim istraživanjima, koju namerava dogodine da predstavi u rodnom Užicu.

Rečju, radan stvaralac, a skroman otac porodice u kojoj su još supruga Milena, rodom Požežanka, sada u Ahenu završava doktorat iz oblasti čelika, te njihove dve kćeri Milica i Vasilija. Lepo žive, putuju po svetu, a Srećko, ili Laki kako ga nemački prijatelji zovu, uvek se trudi da inostrane kolege dovede u užički kraj, upozna ih sa lepotama zavičaja, pa je tako profesor Papas, koordinator pomenutih evropskih projekata, već posetio Stopića pećinu u Rožanstvu, zlatiborskom selu odakle potiču Srećkovi roditelji.

Na pitanje u čemu je tajna uspeha, zarad mladih ljudi koji sanjaju o uspehu na Zapadu, naš sagovornik odgovara da je najvažnije da čovek veruje u sebe. Da nikad druge ne krivi za svoje neuspehe, već da nosi svest kako se zalaganjem i upornošću množe mnogo postići. Bavljenje naukom je nešto nepredvidivo, ali kad se tu uspeh ostvari, to čoveka ispunjava i vodi napred, dodaje on, uveren da je saradnja sa ljudima širom sveta najveće bogatstvo.

Branko Pejović