Idejno siromaštvo teže od besparice

Izgradnja termoelektrane „Kolubara B” može se izvesti bez problema, ali na sasvim drugačiji način od onog na koji je poznat u Srbiji. Primenom koncepta koji je podigao energetiku Azije. Ništa ne treba da izmišljamo. Ljudi su sve probali i dokazali.

Napravili su čuda sa svojim energetskim kompanijama, ali i privredama. Mi, nažalost, još stojimo u mestu.

Nema ko da nas probudi iz zimskog sna i sveopšteg siromaštva ne samo materijalnog, već i u idejnom smislu, kaže za „Politiku” Miljan Vuksanović, čovek koji je gotovo ceo svoj radni vek proveo u svetu vodeći poslove na najvećim energetskim i drugim poslovima od Evrope, Amerike, Azije i Afrike.

Došao je za praznike „kući” iz Malezije i Bangladeša gde je kao generalni direktor vodio poslove na dva ogromna termoenergetska objekta. Slučajan susret i neizostavno pitanje – možemo li da „prekopiramo” istočnjačko iskustvo u izgradnji naše davno otpočete i u korov zarasle termoelektrane „Kolubara B”.

Naravno da možemo, kaže naš sagovornik. Koncept po kome se radi u Aziji izgleda na prvi pogled dosta složen, ali je, tvrdi, logički jednostavan. U najkraćem pokretač projekta uz pomoć međunarodnih finansijskih institucija ulaže novac. Gradi elektranu.

Održava je i upravlja proizvodnjom električne energije. Zapravo prodaje struju elektroprivredama kao što je naš EPS, ali po precizno definisanim uslovima. Od cene, preko pouzdanosti do raspoloživosti energentima. Tu su i mnogi tehnički detalji.

Uporedo sa cenom struje dogovara se i cena uglja, snabdevanje… Ovakvi projekti se realizuju na bar dve decenije. Za elektrane na prirodni gas rokovi su nešto kraći. U slučaju „Kolubare B”, smatra Vuksanović, taj period trebao bi da bude između 25 i trideset godina.

Taj koncept nezavisnih proizvođača energije, kako ga predstavlja naš sagovornik, razvio se na vrlo jednostavnoj bazi takozvanog BOT aranžmana (build, operate, transfer) – izgradi, upravljaj, prenesi. Ali, naglašava Vuksanović da bi nešto bilo jednostavno, pa i ovakav način ulaganja i izgradnje, sve mora biti do tančina precizirano. Nema lako ćemo i sutra ćemo.

„Kolubara B” je gotovo idealan objekat za takav koncept. Baš onakav kakav bi Srbiji bio potreban, jer nema para i ideja kako da se krene s mrtve investicione tačke – brza realizacija projekta, niža cena kilovata i kilovat časa, mobilizacija privrede u gradnji. Posebno je od interesa i to što bi zapravo „nezavisni proizvođači” mogli da budu iz Srbije. Zašto bi neko drugi ulagao u Srbiji, ako mi za to nismo spremni?

Projekat ide u tri faze. U prvoj se, kroz pripremu međunarodnog tendera (zahteva za ponudu), definišu konkursni uslovi, priprema regulativa i stručnjaci koji bi projekat izveli.

U drugoj fazi se nakon odabira izvođača, pristupa veoma detaljnim dogovorima (uz odgovarajuće garancije države) u kojima učestvuju inženjerske firme – graditelji, finansijske institucije, pravni savetnici, kao i sve tri strane u ugovoru: isporučioci uglja, kupci struje i inicijalni investitor.

U trećoj fazi elektrana radi i ostvaruje profit za sve učesnike u poslu.

– Jednostavno, zar ne? Mnogi će odmahnuti rukom i reći – to kod nas ne biva. Sasvim sam siguran da je i kod nas ovako nešto moguće, ali samo pod uslovom da se ceo posao realizuje potpunim i doslednim zadovoljenjem interesa svih strana. Iskustvo u Aziji dokazuje da se, uz potrebno znanje, sve može efikasno uraditi, tvrdi Vuksanović dodajući da „tamo gde ima volje ima i načina”.

„Za početak setimo se samo kako su se nekada gradili ’Đerdap 1’ ili ceo Obrenovac. Jesmo li tada bili bogatiji, pametniji? Nismo, ali smo imali ljude i državu koji su umeli da se organizuju i da nađu neimare koji su u stanju da dogovoreno i realizuju”, kaže Vuksanović.
Nisam, kaže Vuksanović, od juče i bez iskustva kada su ovakvi poslovi u pitanju.

„Nikada neću zaboraviti Bagdad, zimu 2001. Noći kada u Bagdadu mrzne, a tokom dana ide se u košuljama s kratkim rukavima. Uz dosta napora pokrećem gradnju jedne od najvećih elektrana u tom trenutku: 1.400 megavata. Za trećinu veća od ’Đerdapa 1’. Objekat nekoliko puta započinjan i zaustavljan u poslednjih petnaestak godina. Ni danas ne zaboravljam reči jednog od ljudi s kojim sam tada tesno sarađivao. Rekao mi je: ’Ovo je mnogo teži posao od novog projekta. Kao da vadiš škorpiju iz peska golim prstima’.

A ’Kolubara B’ je upravo to. Započeta je pre više od tri decenije. Projekat koji je obećavao i kome su obećavali. Baziran na tadašnjoj tehnologiji korišćenja kolubarskog uglja. Bio je u to vreme relativno jednostavan za izvođenje, jer je u Srbiji bilo i znanja i tehnologije da se elektrana od nekoliko stotina megavata realizuje bez problema.

Danas ih nemamo. Potrošili smo stotine miliona dolara, rasuli ljude od struke, a na poljani gde je započeta elektrana ostale su ruševine poluzavršenih struktura, zarđala oprema, podsećajući na davni odlazak neimara”, setno govori Vuksanović.

U međuvremenu je, kaže na kraju naš sagovornik, izmišljen i „pametan” način da se onemogući svaka pomisao da se ovaj realan i opravdan projekat ostavi u šipražju. Neko je smislio veštačku dilemu – da li treba uraditi treći blok u Obrenovcu ili vaditi „škorpiju iz peska” u Kolubari.