Tihi gnev ratnog sekretara

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – U javnosti je negovao imidž tihe i tolerantne ličnosti na izuzetno važnom mestu: sekretara za odbranu. Imenovao ga je predsednik Džordž Buš mlađi, da bi „spasavao” dva rata u kojima je najvećoj svetskoj sili loše išlo: u Iraku i Avganistanu. U Obaminoj Beloj kući dali su mu nadimak „Joda”, po malom, ali moćnom (i 800 godina starom) galaktičkom mudracu iz Zvezdanih ratova.

Robert Gejts (70), koji se penzionisao u julu 2011, upravo je objavio svoje memoare „ratnog sekretara”, koji se ovih dana, dok je knjiga još samo u posedu onih sa specijalnog spiska izdavača (zvaničnu premijeru imaće u utorak), medijski viviseciraju. Na osnovu ovdašnjih prikaza, već smo preneli neke pikanterije o odnosu Obame prema glavnim generalima Pentagona, a odlomak koji je objavio „Volstrit džornal” daje neposredniji uvid i u šire poglede i razmišljanja vašingtonskog insajdera koji – pošto je radio sa šest američkih predsednika, bio i direktor CIA, a na čelu Pentagona proveo četiri i po godine – zna neke od najvećih američkih tajni.

„Teško je zamisliti dve različitije ličnosti nego što su Džordž Buš i Barak Obama”, piše Gejts o svojim šefovima. „Jasno je da sam manje problema imao s Bušom, delimično zato što sam za njega radio u poslednje dve godine njegovog mandata, kada su, sa izuzetkom iračke eskalacije, sve velike odluke koje se tiču nacionalne bezbednosti već bile donete.”

„Obama je međutim bio nov, neiskusan predsednik, odlučan da promeni kurs – i od prvog dana podjednako rešen da osvoji i drugi mandat. Domaća politika je dakle bila faktor, mada po mom uverenju ne uvek odlučujući, u svakom pitanju nacionalne bezbednosti sa kojim smo se nosili. Saradnici u Beloj kući, uključujući i predsednikovog šefa kabineta Rama Emanuela, a potom njegovog naslednika Bila Dejlija, kao i ključni savetnici: Valeri Džaret, Dejvid Akselord i Robert Gibs – dobili su uloge u odlučivanju o nacionalnoj bezbednosti koje ja pre toga nisam video.”

Gejts zatim otkriva da su Obama i njegovo okruženje bili gnevni zbog uverenja da im Department odbrane, a pogotovo generali, uskraćuju, pa i otimaju političku kontrolu nad vojnim odlukama. Objašnjava međutim da je uzrok sukoba bio drugačije vrste: „Većina mojih sukoba sa Obaminom vladom tokom prve dve godine nije bila povodom političkih inicijativa iz Bele kuće, nego zbog toga što su se njegovi ljudi mešali u operativne poslove, čemu sam se rutinski opirao. Dok je ranije bilo nezamislivo da neko iz Bele kuće (sem predsednika) direktno zove nekog generala sa četiri zvezdice ili komandanta na terenu, to je pod Obamom postalo rutina.”

Ovo je međutim samo jedan od povoda za „tihi gnev” inače mirnog ratnog sekretara, koji, kako vreme prolazi, otkriva da Buš i Obama imaju mnogo više zajedničkog nego što je očekivao.

„Obojica su se najbolje osećali sa klikom najbližih saradnika i prijatelja i uglavnom izbegavali vašingtonsku društvenu scenu. Obojica nisu podnosili Kongres i mučno im je bilo da rade s njim, uključujući tu i kongresmene iz sopstvenih partija. Lično, Buš i Obama su na Kapitol hilu imali najgori mogući status: niti su ih tamo voleli niti su ih se plašili. Nijedan se pri tome nije potrudio da sa drugim svetskim liderima uspostavi bliske lične odnose.”

Ni Gejts nema dobro mišljenje o američkim zakonodavcima. „Kongres najbolje izgleda kad se posmatra iz daleka, jer je izbliza zaista ružan. Kongresmeni su najvećim delom nevaspitani, nesposobni da ispunjavaju osnovne ustavne obaveze, uskogrudi, sebični i skloni da sebe (i svoj reizbor) stave ispred interesa zemlje.”

Ogorčen i zbog hipokrizije političke elite svoje zemlje, jer kongresmeni, s jedne strane, Pentagon stalno optužuju za rasipnost i neefikasnost, dok sa druge po svaku cenu nastoje da spreče svako smanjivanje vojnih troškova u sopstvenoj izbornoj jedinici. Konstatuje na kraju da je američki politički sistem, zbog nespremnosti dve partije da prave kompromise, postao „tako polarizovan da je nesposoban da obavlja osnovne funkcije vladanja”.

Iako je bio operativni šef najveće vojne mašinerije sveta, Gejts je međutim, najkritičniji prema njenoj olakoj upotrebi, pa tako u svom političkom testamentu konstatuje da danas „suviše ideologa američku vojnu silu smatra prvom opcijom, umesto da bude poslednja”.

„Suočeni sa teškim problemima u inostranstvu, naši predsednici su u poslednje dve dekade bili suviše brzi na oružju, a naša spoljna politika i nacionalna bezbednost postali su previše militarizovani”, napisao je Gejts. „Na levici, slušamo o ’odgovornosti da zaštitimo’ civile i time opravdamo vojne intervencije u Libiji, Siriji, Sudanu i drugde. Na desnici, neuspeh da udarimo po Siriji ili Iranu tumači se kao odustajanje od američkog liderstva. U isto vreme, svet SAD vidi kao militarističku silu koja brzo pokreće svoje avione, krstareće rakete i dronove i zalazi u prostor suverenih zemalja. Čak i za najjaču i najveću silu na zemlji postoje granice šta može da radi; ne mora da vojno reaguje na svaku agresiju, opresiju ili krizu.”