Naličje korupcije na Balkanu

Kao kula od karata počeli su da „padaju” bivši i sadašnji zvaničnici zemalja širom jugoistočne Evrope pod naletom istraga pokrenutim posle otkrića korupcionaških afera u koje su bili uključeni minulih decenija. Rumunijom se prolomila vest da je bivši rumunski premijer Adrijan Nastase osuđen na četiri godine zatvora zbog korupcije i iznude, dok se slovenačka javnost preispituje da li je u suzbijanju korupcije učinjeno dovoljno, iako su svojevremno u javnosti prozvani bivši premijer Janez Janša i gradonačelnik Ljubljane Zoran Janković kršili zakon.

Dok Bugarska ne može nikako da objasni zvaničnicima u Briselu kako to da većina bivših ministara posle odlaska sa funkcija naprasno postaju milioneri, u Hrvatskoj se samo nižu sudski procesi protiv bivšeg premijera Ive Sanadera, dok je Grčka u znaku korupcionaške afere u kojoj se otkriva da su se milioni evra mita slili u džepove zvaničnika Ministarstva odbrane, koji su sklapali unosne poslove sa stranim oružarskim firmama.

Borba protiv korupcije postala je omiljena tema, naročito kada je u pitanju pritisak zapadnoevropskih zemalja, čiji glas je bio presudan da se balkanske zemlje učlane ili bar približe članstvu u EU. To je postala svojevrsna mantra i „uslov svih uslova”, čak i za zemlje članice EU, koje su finansijski posrnule pa im je neophodna solidarna pomoć evropske porodice. Međutim, u tom principijelnom insistiranju veoma često se previđa jedna bitna činjenica – novac koji se pojavljuje u brojnim korupcionaškim aferama je neretko upravo od banaka i velikih kompanija Nemačke, Francuske, Austrije, Švedske… Istih onih zemalja čiji lideri kritikuju svoje kolege iz zemalja u kojima korupcija „cveta”.

Štaviše, ispada da je korupcija najviše „cvetala” u vreme kada su balkanskim zemljama vladali premijeri, koji su najviše doprineli približavanju njihove zemlje članstvu u NATO i EU. Tako Nastase važi za najboljeg rumunskog premijera, u čijem je mandatu Rumunija ekonomski prosperirala, ušla u NATO i bila spremna za ulazak u EU. Sličan slučaj je i sa Sanader dok je bio u fotelji hrvatskog premijera. Međutim, za razliku od Anastasea kojem je, kako kažu, suđeno sa „tankim” dokazima, u slučaju Sanadera se pojavljuju svedoci i dokumenti koji terete i čuvene zapadnoevropske kompanije i banke da su poslove obezbeđivale zahvaljujući izdašnom mitu. U Sanaderovom slučaju je razotkrivena priča kako je, osvajajući tržište na Balkanu, poslovala Hipo Alpe Adrija banka što, prema ocenama pojedinih analitičara, najbolje opisuje naličje korupcije na Balkanu u kojem je ne malo broj zapadnoevropskih kompanija koristio smutne veze u politici.

Austrijske i nemačke banke i velike korporacije su među prvima okupirale teren na Balkan, na kojem su dobijali finansijski unosne poslove, zahvaljujući maglovitim vezama sa političarima kojima su plaćani milionski „konsultantski troškovi”. Ono što je prikazivano kao „konsultantski troškovi” zapravo je bio klasičan sistem mita na koji se nikad ne bi na taj način odlučili u poslovanju u Zapadnoj Evropi.

Zahvaljujući toj korupciji, male lokalne banke postajale su regionalni giganti, a velike kompanije dolazile do profita koje nisu ni mogle da zamisle na ovim prostorima. O tome možda najbolje svedoče nedavna otkrića u Grčkoj u kojoj je bivši zamenik odeljenja za javne nabavke u Ministarstvu odbrane otkrio da su on i ostali nekadašnji visoki vojni funkcioneri od predstavnika nemačkih, francuskih, švedskih i ruskih firmi dobijali milione evra da bi Grčka kupila skuplje oružje. Samo taj zvaničnik koji je „propevao” dobio je oko 13 miliona evra, a kako tvrdi od toga je samo od jedne nemačke kompanije iz namenske industrije dobio oko deset miliona.

Lepo je to što se napokon otkriva da je 600.000 evra mita doprinelo da se Grčka odluči za skupu modernizaciju svojih starih podmornica umesto da za daleko manje novca kupi nove podmornice, kao i da je prodaja francuskih aviona „miraž” bila „podmazana” sa 800.000 evra mita ili da je švedska kompanija „Erikson Makrovejv” za usluge lobiranja nekom grčkom zvaničniku platila 240.000 evra kako bi Grci kupili švedski radarski sistem „Artur”. Lepo je i to što se vidi da ni nekadašnji ministar odbrane nije zaštićen od zatvorske kazne kada je dokazano da je učestvovao u korupciji.

Ali, još lepše bi bilo kada bi pravosuđa u Nemačkoj, Francuskoj ili Švedskoj procesuirale odgovorne u firmama koje su davale mito. Zasad se još nije objavljeno da će u Nemačkoj neko procesuirati odgovorne u kompaniji koja je samo jednom grčkom službenika Ministarstva odbrane dala oko deset miliona evra mita, dok se iz Švedske čulo da niko iz „Eriksona” neće biti procesuiran jer je slučaj, prema švedskom zakonu, zastareo.

Težina zapadnjačkih kritika na račun korumpiranosti jugoistoka Evrope bi bila mnogo kredibilnija kada se ne bi činilo da sopstvenim kompanijama žmure kada učestvuju u smutnim poslovima u kojima osvajaju nova tržišta. Nekako se čini da kada neko iz zapadnoevropske firme osvoji novo tržište zahvaljujući tome što nekom političaru da kofer pun novca, to se tumači kao borba za nacionalne ekonomske interese. Kada to, pak, radi neko drugi, onda je to korupcija. Stoga je sasvim razumljiva ozlojađenost grčke javnosti na svaku kritiku koja stiže iz Berlina i Brisela ili nametanja strogih uslova za dobijanje evropske pomoći. S pravom se Grci pitaju kolika je uloga zajmodavaca iz Zapadne Evrope u tome što je Grčka podlegla pod bremenom dugova. Sudeći prema saslušanjima ovih dana, Grčka je samo u smutnim oružarskim nabavkama oštećena za nekoliko milijardi evra.