Ujednačena operska predstava

Proteklu godinu u operskom svetu obeležila su dva veka od rođenja Vagnera i Verdija. Opera Narodnog pozorišta je uskočila u ovaj voz i u poslednjem času, krajem decembra, predstavila publici Vagnerovu operu Holanđanin lutalica. I to posle pauze od tačno pola veka, kada je ova opera izvedena prigodom proslave 150 godišnjice Vagnerovog rođenja. Holanđaninazato možemo nazvati i „rođendanskom” operom kada je Vagner u pitanju u našem operskom kontekstu. Ali i šire. U toku druge polovine protekle godine, Holanđanin je imao više izvođenja u našoj zemlji i regionu, potvrđujući da je za ovdašnji „istorijski trenutak” ovo delo prava mera Vagnera. Na Splitskim ljetnjim igrama američki solisti i hrvatski ansambl, u režijskoj postavci Branka Brezovšeka stvorili su novu, modernizovanu verziju Holanđanina lutalice na otvorenoj sceni.

Potom je u septembru Beogradska filharmonija, takođe sa stranim solistima, izvela koncertnu verziju ove opere, a sve u sklopu obeležavanja Vagnerove godišnjice. Sva tri izvođenja su pokazivala svoje raznolikosti – neka su bila scenski inovativnija, neka muzički uspelija, ali su sve bile pre svega odraz nas samih i naše indiferentnosti prema Vagnerovom operskom imaginarijumu. Ostaje utisak da se Holanđanin lutalica izvodi pedesetak godina, jer se valja, a ne zato što, u repertoarskoj politici, postoji jasna vizija i umetnički izbor. Ali, ovaj put se ipak desila novina: Holanđanin lutalica je promenio naziv.

Posle 90 godina izvođenja pod pomenutim imenom, opera se ovaj put naziva Leteći Holanđanin, što je direktan prevod sa nemačkog jezika. Nigde nije obrazložena ova promena. Pošto se Vagner oslanjao na Hajneovu verziju priče o ukletom brodu, koja u sebi nosi elemente legende o „lutajućem Jevrejinu”, uvreženi naslov je sasvim u skladu sa zapletom i atmosferom opere.

Holanđanin lutalica na sceni opere Narodnog pozorišta u Beogradu, bio je ujednačena operska predstava, u pogledu izvođačkih kapaciteta i ambicija. Delo je pripremano više meseci, a pevači su radili sa lektorkom Karolinom Beter, što se moglo čuti u razgovetnoj dikciji, važnoj za izvođenje Vagnerovih partitura.

U orkestru su najviše pažnje privlačili sigurni, jasni i jaki limeni duvači koji su svojom prezentnošću često pokrivali gudače i ostale instrumentalne grupe. Iako su duvači izuzetno važni za Vagnera, ipak onaj „sublimni” sloj njegove muzike najčešće je poveren gudačkom korpusu koji nije dolazio do izražaja. Dejan Savić je koordinisao ovaj orkestar u zvučnom raskoraku, sa pevačima što je bilo za svaku pohvalu.

U naslovnoj ulozi Miodrag D. Jovanović je bio neustrašiv zauzimao svoj scenski prostor. Na vokalnom planu, bilo je tu dosta nedovršenosti, ali se Jovanović pokazao, još jednom, kao siguran izvođač na koga se podela može osloniti. Ana Rupčić-Petrović kao Senta podarila je slušaocima u drugom činu izuzetno lep, bogat i vokalno superioran uvid u ovaj lik. Nažalost, u trećem činu ovoj odličnoj pevačici je ponestalo snage. Dejan Maksimović kao Erik je prijatno iznenadio, posebno u duetu u drugom činu opere, ukazujući da se nalazi na pragu izvođačke i pevačke zrelosti. Kao Daland predstavio se Nenad Jakovljević koji se, iako siguran, nije prepuštao dubljem i suptilnijem tumačenju Vagnerove partiture.

Dubravka Filipović je bila solidna kao Meri, dok je Nenad Čiča vrlo muzikalno izveo dopadljivu deonicu Kormilara. Svedena scenska postavka Dejana Miladinovića oslanjala se na simboliku jedra, koristeći mogućnosti duboke pozornice Narodnog pozorišta. Nije bilo pokušaja izmeštanja i kritičkog pogleda, ali je u skladu sa mogućnostima ansambla i tradicionalnom politikom same kuće bila pitka i funkcionalna.

Opera se odvija, drugim rečima, u mračnoj atmosferi, zamišljenog severa, na razmeđu legende i zbilje, čemu su doprineli kostimi Katarine Grčić-Nikolić, posebno oni za Sentu koja je podsećala na princezu iz bajke. Holanđanin lutalica je, tako, posle pedeset godina lutanja ponovo pristao među nas, a da bi potom odleteo do neke sledeće prilike, kada će nas, buduće i drugačije, konačno osvojiti.