Izgubljeni u prevodu

Mnogo veselja i radosti doneo nam je ministar Bačević. Nije mu prvi put, a skoro sigurno ni poslednji. Njegova epska igra sa fantastičnim ciframa bila bi savršena ideja za kabaretsku parodiju o srpskim uzaludnim nadama.

Ali, već legendarni činovnik vlade, mislio je ozbiljno. Kao što ozbiljno misli kad govori o prekopavanju Balkana i poništavanju odluke prirode da balkanske vodotoke podeli na crnomorski i egejski sliv. I što se ne zna po čemu bi plovile bele lađe po toj provaliji, jer hidrolozi kažu da za punjenje velikog srpsko-makedonsko-grčkog kanjona, naprosto nema vode.

Slutim da su ideje g. Bačevića zaista krupne, i da daleko nadilaze moć Srbije da ih realizuje. Nema sumnje da čovek misli ozbiljno, jer da nije tako, ne bi bio ministar, uprkos rodbinskim vezama sa šefom države. Mandatar ga je izabrao zbog znanja, i svakako, samouverenosti ministra kad izbacuje svoje najsjajnije predloge, isključivo one koji menjaju istoriju. Kao takav, preživeo je rekonstrukciju vlade, pa tako i sve svoje prethodne i potonje spektakularne izjave i nastupe.

Ima verzija po kojima ministar ima probleme sa snom, pa kad ga već pritisne nesanica, ima vremena da misli. I, odatle planovi koji stižu kao na traci, i mogli bi da budu sasvim solidni, osim što imaju jednu malu falinku: neostvarivi su.

To je, naravno, slab argument za ministra koji je pomenuo deset hiljada milijardi dolara. Objašnjavajući neobjašnjivo, nije video problem u izjavi, rekavši da je reč o običnom lapsusu. Mnogobrojni matematičari i prevodioci nisu prepoznali slovo engleskog i duh našeg jezika, pa su navodno pobrkali značenje pojma „bilion” tamo i ovde.

To je, naravno, sasvim moguće. Lepo je od ministra što je priznao lanac dirljivog neznanja. Ali čovek koji vodi jedan važan resor u vladi morao bi da poseduje bar mali dar logičkog rasuđivanja. Pre nego što se obrati javnosti s novom spasonosnom idejom koja nas koliko sutra vodi u budućnost bez problema i u društvo blagostanja. U ovom slučaju logike nema i teško vladi čiji je ministar rudarstva u tako opakom raskoraku s njenim parametrima.

Da li se na ovom nivou završava avantura građanina Bačevića i stavlja tačka na njegove neprevaziđene misaone lupinge? Odgovor bi, po logici odnosa vlasti i građana, morao da bude potvrdan. Jer ipak je ministar javno lice vlasti, čovek koji u svako doba može da zakazuje konferencije za medije, uz fantazmagorične eseje, koji su u zastrašujućem sukobu sa stvarnošću.

Ipak će, posle objašnjenja svog najnovijeg nastupa, član vlade ostati tamo gde je bio, jer ako ne ostane, to više ne bi bila ista vlast.

A to nam govori da su problemi ozbiljni, ma koliko nas uveseljavale zamlate iz „državnog vrha”. Upravo zbog toga jer oni nisu šoumeni, niti su plaćeni kao nevoljni komediografi i državni satiričari. Javnost se zaista teško nosi sa zvaničnim nebulozama, i ma koliko nas veselile ludorije ljudi zaduženih za najvažnije poslove u državi, realna strepnja je sve opravdanija.

Nije dakle problem u ministru Bačeviću, više nije moguće menjati njegov vrednosni i misaoni sklop. Pravo pitanje je šta taj čovek uopšte radi tu gde jeste i kakav je količnik između vajde koju je doneo i pričinjene štete. Da li ga Vučić i Dačić još čuvaju samo da se ne zamere Tomi?

Tako je ministarka Mihajlović dobila dodatni posao: pored tumačenja stranačke pravovernosti, mora još da objašnjava šta je to Bačević želeo da kaže. Ne vredi, neobjašnjivo je.

I čuveni savetodavac predsednika Nikolića ostao je na svom mestu. Već je rečeno ovde da ga šef države neće pustiti niz maticu, jer Oliver jeste javni simbol vladavine na Vencu. Ako je opstao Antić, sve sa nejasnom hipotekom zataškane afere „Indeks”, i javnom blamažom povodom najave epohalnih antikorupcijskih otkrića nekakvog šarlatana iz Hrvatske, nema zime za Bačevića.

Uzgred, svoju neočekivanu originalnost pokazao je ministar vojni g. Rodić. Mesecima je bio u medijskoj senci. Tako je izgledao u retkim protokolarnim vestima: uzdržan, defanzivan, nezanimljiv. Činovnik koji otaljava posao u ministarstvu sile, u dubokoj hladovini prethodnog ministra Vučića. Ipak se pojavio u aferi oko užičke vode i pokazao se kao formalni pokretač vojske u izvođenju kapitalnih vodovodnih radova. Baš lepo, za svaku pohvalu. Ali ovde nije o tome reč. U nekom intervjuu, Rodić se beše pohvalio kako svoje dnevne kolegijume drži u šest sati ujutru. Obrazlažući svoj zornjački bioritam, taj čovek reče da u tako samovoljnom i ekscentričnom gazdovanju nema otpora, jer su generali ionako navikli da ustaju rano, pre revnosnih petlova. Negde oko tri.

Nije poznato u koje doba radnog dana naše vojskovođe hvata dremka. Ali, zabavno jeste da tužnije ne može biti: diž’ se vojsko, ministar se digo rano na sabajle, i drži čas!