Neodoljiva privlačnost nove istine

Istup Emira Kusturice dokumentom koji bi mogao da bude koristan u rasvetljavanju pravih motiva koji su doveli do izbijanja Prvog svetskog rata izazvao je poprilično interesovanje u medijima na nemačkom govornom području. Listom im je zajedničko omalovažavanje pisma guvernera BiH Oskara Poćoreka austrougarskom ministru Leonu Bilinskom koje sadrži jasne indicije da je veliki rat planiran pre atentata u Sarajevu, pa ipak ne štede prostor na raspravu o jednom takvom, „ništavnom” dokumentu.

List „Klajne cajtung” sugeriše da kako se bliži stota godišnjica Velikog rata, to se Srbija više upinje za ulogu „žrtvu nemačko-austrijske agresije”.

Austrijski dnevnik prenosi da je „direktor arhiva Miroslav Perić (direktor Arhiva Srbije se inače preziva Perišić) ocenio to pismo kao „jedan od najvažnijih istorijskih izvora za proučavanje pitanja krivice i odgovornosti za izbijanje Prvog svetskog rata”.

Istovremeno austrijskim čitaocima se objašnjava da Emir Kusturica, „međunarodno poznati režiser, koji nema averziju prema srpskom nacionalizmu”, namerava da snimi dokumentarac o Prvom svetskom ratu.

Zaverenički ton unosi insinuacija da „Arhiv odbija da objavi celo pismo” premda je u trenutku objavljivanja teksta u „Klajne cajtungu” (12.1) već nekoliko dana pismo u celosti bilo dostupno u više medija uključujući i „Politiku”.

Naš list se spominje u kontekstu intervjua sa istoričarom Kristoferom Klarkom, autorom knjige „Mesečari: Kako je Evropa krenula u rat 1914.”, koga smo upitali o ratnim planovima načelnika austrougarskog Generalštaba generala Hecendorfa. 

Upravo su Klarkovi „Mesečari” svojevrstan kamen međaš koji je označio energičnije zaokretanje od dosad neopozive teze nemačkog istoričara Frica Fišera po kojoj je Nemačka osnovni krivac za izbijanje Prvog svetskog rata. Deleći odgovornost i na druge velike sile i njihove lidere nesvesne važnosti prelomnog istorijskog trenutka, „mesečare” kako ih naziva, Klark je ustanovio pristup koji se vrlo dobro primio u nemačkoj javnosti. Etiketiranje Srbije tog vremena kao „otpadničkog režima” koji je aktivno potpomogao izvršenje Sarajevskog atentata dodatno olakšava amnestiranje Nemačke od apsolutne krivice.

Stoga ne čudi što germanofoni mediji oberučke prihvataju argumente australijskog istoričara o Srbiji uoči Velikog rata ojačane neprirodnim paralelama sa neslavnim epizodama iz skorašnje prošlosti.Pomenuti„Klajne cajtung” tako piše kako je za „srpske čitaoce zazvučala preteško” Klarkova opaska gde u isti koš stavlja opsadu Sarajeva i Srebrenicu sa odgovornošću za izbijanje svetskog rata.

Paralele prošlost–sadašnjost su izgleda neodoljive austrijskom novinaru koji srpskog premijera Ivicu Dačića zbog tvrdnje da je Srbija u oba svetska rata „zauzela pravu stranu” ućutkuje podsećanjem na njegovog bivšeg lidera Slobodana Miloševića i njegovu katastrofalnu politiku koja je zemlju okrenula protiv nekadašnjih saveznika.

Iako na istom tragu secira srpske motive za „izigravanje žrtve” u zahuktavanju Velikog rata, berlinski list „Tagesšpigl” ipak u jednom pasusu piše:

„Čak i među nemačkim istoričarima se taj rad („Mesečari“), naravno, kritički razmatra, jer Klark srpsku istoriju stavlja u centar, skreće pažnju na genocid u Srebrenici 1995. i atentatora iz 1914. Gavrila Principa naziva teroristom” i dodaje da se „knjiga u Nemačkoj dobro prodaje, jer se Nemačka prikazuje u dobrom svetlu”.

List navodi da je problem sa Srbijom oko prihvatanja istorijske istine u tome što je na svim stranama u Evropi postignuta distanca od tradicionalnih nacionalnih istorijskih priča, dok u Srbiji ovaj proces tek predstoji”.

Da su Prvi svetski rat i njegovi uzroci top tema potvrđuje i pisanje najuglednijeg nemačkog političkog nedeljnika „Špigla” koji je počeo da iz broja u broj ovoj tematici posvećuje „specijale” koji obrađuju različite aspekte konflikta i njegovog nasleđa (u poslednjem se analizira „zataškavanje” tekovina Velikog rata u Rusiji).

U prethodnom broju velika pažnja je posvećena debati oko uzroka rata pa je i Srbija dobila značajan prostor. „Špigl” konstatuje da je baš uoči stogodišnjice sazrelo vreme da se preispita „Fišerova teza” o nemačkoj odgovornosti pa se u tom svetlu nabrajaju istoričari koji naglašavaju nedostatke Rusije (Šon Mekmikin), Francuske (Štefan Šmit), ali i svih velikih sila zajedno (Kristofer Klark).

Srpski zvaničnici se između ostalog označavaju kao sive eminencije Sarajevskog atentata, ali ugledni nedeljnik u spisateljskom zanosu pravi i materijalnu grešku pišući da su ovi članovi Mlade Bosne izvršili atentat jer su „sanjali o Velikoj Srbiji”. O oslobodilačkom jugoslovenstvu Mlade Bosne ni reči.

Tekstovi u nemačkoj i austrijskoj štampi ne treba međutim da izazivaju preterano čuđenje jer argumenti koje im je pružilo nekoliko u skorije vreme objavljenih studija previše su zavodljivi da bi se merila njihova specifična težina u odnosu na svu dosadašnju istoriografiju.

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

REAGOVANjE

Neadekvatno prenet članak

U svom članku „Neodoljiva privlačnost nove istine” novinar „Politike” Dragan Vukotić iscrpno se posvećuje mom članku o debati u Srbiji o Prvom svetskom ratu, koji je „Klajne cajtung” u Gracu objavio 12. januara 2014. Međutim, gospodin Vukotić je članak nažalost pročitao u najboljem slučaju samo površno, jer se i njegov sadržaj „selektivnim citiranjem” pogrešno i neadekvatno prenosi.

Počinje time da mi Vukotić prebacuje da sam ime direktora srpskog Arhiva pogrešno napisao, međutim u štampanom izdanju je ime potpuno ispravno napisano (vidi prilog). Kao drugo, Arhiv Srbije se do danas protivi tome da mi stavi na raspolaganje ceo tekst pisma bosanskog vojnog guvernera Oskara Poćoreka na nemačkom. Ne radi se o tome da se pribavi kopija, koju i ja posedujem, nego o stavu Arhiva. Kao treće, prilikom vrednovanja pisma se uopšte ne radi o „negodovanju i omalovažavanju”, već jednostavno o tome da pismo, suprotno predstavljanju direktora Arhiva i mnogih srpskih medija, ne sadrži ništa novo. Naime, austrijski šef generalštaba Konrad fon Hecendorf je zahtevao već 1908. „preventivni rat” protiv Srbije. Svi ovi dokumenti su već decenijama dostupni javnosti i takođe je i „Politika” upućivala na to u jednom intervjuu sa australijskim istoričarem Kristoferom Klarkom. Upravo sam zato i uputio na članak u „Politici”, zato što on pokazuje da se ni u Srbiji pismo Poćoreka nije smelo prodavati kao senzacija, ako su se novinari na pravi način bavili poznatim istorijskim izvorima. Na ovu povezanost Dragan Vukotić takođe nije uputio. Osim toga, ne poznajem nijednog (austrijskog) istoričara, koji bi ikad negirao da je Austrija nakon ubistva Franca Ferdinanda htela da vodi rat sa Srbijom. To ni Kristofer Klark ne dovodi u pitanje. Klarkovu primedbu o masakru u Srebrenici i opsadi Sarajeva u vezi sa velikosrpskim nacionalizmom spram Prvog svetskog rata sam doveo u pitanje. Ovu moju ocenu je gospodin Vukotić takođe izostavio, i moj članak još jedanput neadekvatno predstavio.

Magistar

Kristijan Veršic,

stalni dopisnik „Klajne cajtunga” i Austrijske televizije za Balkan

+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Od­go­vor no­vi­na­ru „Klaj­ne caj­tun­ga”

Re­a­gu­ju­ći na moj tekst „Neo­do­lji­va pri­vlač­nost no­ve isti­ne” od 15. 1. 2014. o tret­ma­nu uzro­ka Pr­vog svet­skog ra­ta u ger­ma­no­fo­nim me­di­ji­ma, no­vi­nar austrij­skog „Klaj­ne caj­tun­ga” me op­tu­žu­je za kri­ve na­vo­de i po­gre­šnu in­ter­pre­ta­ci­ju nje­go­vog član­ka.

Kri­sti­jan Ver­šic mi za­me­ra što mu pre­ba­cu­jem po­gre­šno na­vo­đe­nje pre­zi­me­na di­rek­to­ra Ar­hi­va Sr­bi­je i tvr­di da je u štam­pa­nom iz­da­nju nje­go­vih no­vi­na is­prav­no na­ve­de­no pre­zi­me Mi­ro­sla­va Pe­ri­ši­ća.

Austrij­ski ko­le­ga sva­ka­ko zna da se u Be­o­gra­du „Klaj­ne caj­tung” či­ta is­klju­či­vo u in­ter­net-iz­da­nju, jer je ne­mo­gu­će na tra­fi­ci ku­pi­ti štam­pa­no iz­da­nje li­sta iz Gra­ca. Dok pi­šem od­go­vor Ver­ši­cu, na saj­tu „Klaj­ne caj­tun­ga” ime di­rek­to­ra ar­hi­va i da­lje je po­gre­šno: ume­sto Pe­ri­šić pi­še Pe­rić.

Re­kao bih da Ver­šic is­po­lja­va slič­nu ten­den­ci­o­znost u pi­smu „Po­li­ti­ci” kao i u tek­stu u „Klaj­ne caj­tun­gu”. Pri­me­ra ra­di, tvr­di da mu ni­je po­znat ni­je­dan austrij­ski isto­ri­čar ko­ji bi ne­gi­rao da je Austri­ja na­kon ubi­stva Fran­ca Fer­di­nan­da hte­la da po­ve­de rat pro­tiv Sr­bi­je. Na­rav­no da to ni­ko ne bi mo­gao da ne­gi­ra, ni kad bi hteo, ali po­en­ta je u to­me da po­sto­ji si­ja­set do­ka­za da je austrij­ska že­lja za ra­tom po­sto­ja­la i mno­go pre Sa­ra­jev­skog aten­ta­ta, a ne sa­mo po­sle.

Iako to­bož kri­ti­ku­je Kri­sto­fe­ra Klar­ka zbog po­ve­zi­va­nja Pr­vog svet­skog ra­ta sa Sre­bre­ni­com, Ver­šic či­ni isto što i Klark ta­ko što sa Pr­vim svet­skim ra­tom i srp­skom ulo­gom u nje­mu po­ve­zu­je Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća i Ivi­cu Da­či­ća. Pa se još iz­ru­gu­je što je Mi­lo­še­vi­ću „us­pe­lo“ da ga 1999. bom­bar­du­ju biv­ši sa­ve­zni­ci iz dva svet­ska ra­ta! Ka­kav vešt ma­ne­var Kri­sti­ja­na Ver­ši­ca: ze­mlja ko­ja je po­sta­la žr­tva ne­pra­ved­nog i ne­le­gal­nog NA­TO bom­bar­do­va­nja po­sta­je je­di­ni kri­vac zbog to­ga što su dru­ge ze­mlje, ovog pu­ta za­jed­no sa Ne­mač­kom, ušle u ne­za­ko­ni­tu rat­nu avan­tu­ru za ko­ju ni­su ima­le do­zvo­lu Uje­di­nje­nih na­ci­ja.  

Zar Kri­sto­fer Klark i Kri­sti­jan Ver­šic ne ra­de jed­no te isto, po­ku­ša­va­ju da de­le­gi­ti­mi­zu­ju Sr­bi­ju iz 1914. za­jed­no sa ovom iz 2014? Zar go­spo­din Ver­šic za­i­sta oče­ku­je da jav­nost u Sr­bi­ji to pri­hva­ti bez rop­ta­nja?

Dra­gan Vu­ko­tić,

no­vi­nar „Po­li­ti­ke”