Svetac, drugi put

Na vrata mi je zazvonio momak o kome sam ranije pisao kao o svecu. Onaj što je bio najobičniji „šaner” pa se preobrazio u altruistu i dobročinitelja, kojom prilikom je strahovitom brzinom proćerdao svebogatstvo stečeno dugogodišnjom ilegalnom prodajom kradene robe. Znajući ga kao kicoša iz kraja, zbunjeno sam posmatrao njegovu jadnu pojavu i polako shvatao u kakvoj nezavidnoj situaciji se našao posle preokreta koji je iznenada nastao u njegovom životu. Pomislio sam kako je došao po materijalnu pomoć ili nešto slično. Ali, prevario sam se. Došao je da „razgovara” sa mnom.

Pustio sam ga u kuću, šta sam drugo mogao. Srećom, prešao je odmah na stvar. Mučili su ga grehovi prošlosti. Nije znao kako da sa njima izađe na kraj. Imao je, što se kaže, moralnih dilema. Sada, kada je postao priznati (i poznati) borac za tuđu sreću, odjednom su počeli da izviru svi oni mračni trenuci koji su doskora predstavljali njegovu svakodnevicu. Bio je, ako ćemo pošteno, član podzemlja. Njegov svet su sačinjavali sve sami kriminalci i probisveti. A on je bio poslednja, ali ne i najmanje važna karika u lancu lopovluka. „A uz taj posao”, rekao je neraspoloženo, „možete misliti šta sve ide…”

Shvatio je da njegova misija spasitelja ne može dalje s balastom na plećima pod kojim se povijao. Osećao je da to nekako mora izbaciti iz sebe, priznati čime se sve bavio pre nego što je postao poštovanja vredna osoba, na svetlost dana izneti sve svoje zločine. Jedino tako može postati novi čovek… „Uostalom, ološ će kad-tad početi da ispira usta mnome”, zaključio je, misleći valjda na svoje dojučerašnje kolege.

Slušao sam ga pažljivo ali nisam bio siguran zašto je u sve to uključio mene. Jedva smo se poznavali (ruku na srce, izbegavao sam da kontaktiram s polusvetom) i do tog trenutka nismo razmenili ništa osim ovlašnog klimanja glavom u prolazu. A sada je stajao preda mnom kao pred nekim ko bi mu mogao spasti život. Pažljivo sam ga upitao šta očekuje od mene. Savet, bio je odgovor. Nema kome da se obrati, a mene zna kao poštenog i uvaženog suseda.

Ukratko, rešio je da, preko jednog tabloida koji je ranije već o njemu opširno pisao, izađe sa istinom na videlo. Doduše, požalio se, u svojim senzacionalističkim napisima tretirali su ga kao najobičniju budalu, ali njemu to nije smetalo. Hteo je, pošto-poto, da javnost sazna pravu istinu o njemu.

Nezgoda je bila (a zbog toga je došao po moje mišljenje) što bi priznanje moglo da ga košta. Koliko je on shvatao, dela koja je nameravao da obznani krivična su, pa nije isključeno da zbog izliva iskrenosti zaglavi na robiji. Interesovalo ga je da li postoji način da se sve to predstavi kao nesvesna delatnost. Da, on jeste prodavao robu koja je kradena, ali o tome nije znao ništa. Njemu su je donosili i nisu pominjali odakle im sve te silne jakne, čizme, „rej-ban” naočari i slično. Ništa nije pitao i trgovao je tim stvarima kao neka vrsta komisione radnje. Doduše, i ta „komisiona radnja” nije bila prijavljena, nikada nikome nije plaćao pe-de-ve i porez, ali i za te propise – nije znao. Da je bio obavešten da nešto tako postoji, on bi svakako ispunjavao svoje obaveze…

Gledao me je krajnje nesigurno, ni sam ne verujući preterano u ono što je izgovorio. Rekao sam mu kako se u zakone i propise ne razumem mnogo, ali da znam kako ne znati ne znači amnestiju od odgovornosti. Sve zavisi od tužilaštva i sudova, ali da će za svoju prošlost odgovarati, vrlo je izvesno. Uzdahnuo je duboko, i sam svestan crnih slutnji. „Kako da pomognem ljudima ukoliko se nađem iza rešetaka”, bilo je pitanje koje je uputio pre sebi nego meni. Slegnuo sam ramenima.

Sledećih dana sam kupovao novine koje je momak pomenuo, svestan kako kršim zavet koji sam odavno sebi zadao: da neću dodirnuti đubre zvano žuta štampa. Kopkalo me je, međutim, da vidim šta će proizvesti napad samokritike moga poznanika. Ali u tim nakaznim glasilima nije bilo ni pomena o ispovesti, priznanju i pokajanju dojučerašnjeg kriminalca. Sve sami senzacionalistički članci o pokvarenosti političara iz opozicije i najnovije vesti sa „Farme”, ni reči o moralnom obrtu i spoznaji pravih vrednosti u slučaju moga „šanera”.

Pre neki dan sam ga sreo ispred kladionice u kojoj je ranije uglavnom provodio slobodno vreme. Bio je ponovo veoma pristojno obučen i bez onog depresivnog izraza na licu. Upitao sam ga šta je učinio „u pogledu onoga”. „Ah, to… Pa ništa. Došao sam do zaključka kako su ljudi uglavnom nezahvalni. Dođu, uzmu i nestanu. Ni pisma, ni razglednice! A ja bih zbog njih trebalo da odem u zatvor. Da li mislite da je to normalno?”

Nisam znao šta da odgovorim. Okrenuo sam se i otišao niz ulicu.