Herbert fon Karajan nije imao običaj da duže priča

Biserka Cvejić, nekad jedna od najboljih operskih pevačica na svetu, zakoračila je, krajem prošle godine, u četvrto životno doba, ali ne prestaje da radi. Mladim talentovanim pevačima vrata njene kuće – uvek su otvorena!

Rođena je 5. novembra 1923. u Krilu kod Splita. Muzičku akademiju završila je 1950. u Beogradu, a direktor Opere – Oskar Danon odmah joj je ponudio stalni angažman. U Beč je otišla 1961. na poziv Herberta fon Karajana i tamo ostala 17 godina kao vodeći mecosopran.

U međuvremenu je bila stalni gost Metropoliten opere u Njujorku, a po pozivu je pevala u Milanu, Minhenu, Berlinu, Tokiju, Barseloni, Moskvi, Londonu, Buenos Ajresu... Sa scene je otišla 1978. u 55. godini života da bi, pre svega, u Srbiji bila uz supruga, a prihvatila je i poziv akademije u Beogradu i Novom Sadu da bude pedagog.

Njen najčuveniji učenik je Željko Lučić (46), koji je pre 25 godina bio otpravnik vozova u Zrenjaninu, a sad je najbolji bariton na svetu.

Živi sama u Beogradu. Bila je u braku s pokojnim dr Dušanom Cvejićem, laringologom i fonijatrom, a svedok njihove velike ljubavi je i zajednička knjiga „Umetnost pevanja”.

Kad ste propevali?

Moji roditelji su se 1925, s troje dece, odselili iz Dalmacije u okolinu Liježa. Otac je bio rudar, a majka domaćica. Rasla sam uz dalmatinske pesme i francuske šansone, koje sam, kao devojčica, pevala po ulicama, a i u crkvi. Orguljaš je pokušao da mi obezbedi stipendiju, ali moj otac na to nije pristao zbog predrasuda o pevačicama.

Od kad ste školovali glas?

Od 1946, kad sam došla u Beograd. Prethodno su u Belgiju došli članovi hora „Ivo Lola Ribar”, a s njima i operski pevač Miroslav Čangalović. Kad sam ih čula kazala sam sebi: „Moram da se vratim u svoju zemlju.” I došla sam, ali bez dobrog znanja srpskog jezika. Ipak, kao pevač u „Loli” položila sam prijemni ispit na akademiji, a tu me, kao svoje dete, prihvatio profesor Josip Rijavec.

A kad ste našli svog čoveka?

Na akademiji. Dušan Cvejić je studirao medicinu, ali i muziku. Bio je vrlo dobar tenor. Često smo učili zajedno, pa je profesor, ponekad, pitao mene gde je Duško i obrnuto. Tako su nas proglasili za „ljubavni par”, pa mi je Duško jednog dana rekao: „Pa kad je već tako hajde da probamo...” I ta „proba” je trajala sve do njegove smrti 1998.

Šta je od vas tražio Danon...

Ono što i od sebe. Stalno dokazivanje. Bio je veliki radnik, odličan direktor i vešt menadžer. Mi smo sa njim obišli veliki deo Evrope. I to uz najbolje kritike, stalne pohvale, pa često i ovacije pred najzahtevnijom publikom.

... šta Karajan...

U Bečku operu nisu mogli da me prime dok me ne vidi i ne čuje Karajan. Tražio je da mu otpevam ulogu Eboli iz opere „Don Karlos”, koja je jedna od najtežih za mecosopran. Ali, ni sa mnom, ni s bilo kim nije imao običaj da duže priča. Kontaktirao je s nama, uglavnom, preko asistenta. Bio je jedan od najvećih umetnika na svetu.

... a šta vaš Dušan?

Nije mogao da me prati u Beč zbog svog posla. Bio je profesor na Medicinskom fakultetu. Tada smo živeli odvojeno: on u Beogradu, a ja u Beču, uz česta viđenja kad god smo za to imali priliku, pa čak i kad sam putovala po svetu. Moja putovanja Duško je povezivao sa svojom naukom. Uvek je, u tim gradovima, išao kod najboljih lekara u svojoj struci da se usavršava.

Kome ste se divili?

Mi smo ovde imali jedan izuzetan mecosopran – Melaniju Bugarinović. Takav glas nikad više nisam čula! Bila je „masniji”, dublji mecosopran, a ja lirski, svetliji. U poređenju sa svetskim mecosopranima bila sam, ipak, posebna, što dokazuju moja česta gostovanja na najvećim scenama sveta.

Šta posebno pamtite?

Kad sam imala prvu premijeru u Metropolitenu u Njujorku, nisam znala da je trebalo da se javim našoj ambasadi zbog nekih događanja posle predstave. Tu moju greška ispravila je Zinka Kunc. U svom stanu je pripremila večeru za petnaestak ljudi – u moje ime!

Čime se ponosite?

Pre svega što sam od male Biserke, siromašne Dalmatinke, postala ovo što jesam. Ponosim se i svojim učenicima. Posebno onima koji su pevala u Metropolitenu. To su: Milena Kitić, Svetlana Serdar i, najveći od svih njih, Željko Lučić. A imam i moju Irenu Zarić, pa Nikolu Kitanovskog... Svi oni su moje velike ljubavi.

Da li vam se neko van scene i udvarao?

Kako da ne. Kao što mi se događalo da mi se neko i dopadne, kao simpatija. Dalje nisam išla, a i da jesam, ne bih vam to kazala (smeje se). Uvek je žena ta koja daje prolaz. Ona otvara tu mogućnost, a ne muškarac.

Kad ste našli Željka ?

U njega sam se „zaljubila” kad sam ga prvi put čula. To je bilo pre 25 godina kod profesorke Doroteje Spasić u Muzičkoj školi „Josip Slavenski” u Beogradu. Pažljivo sam ga slušala, a onda sam kazala profesorki: „Ja ovog baritona moram da imam!”

Kakav je on čovek?

Kao, uglavnom, većina velikih umetnika i zadovoljnih ljudi. Ima divnu porodicu: suprugu Gordanu i sinove Strahinju (21) i Aleksandra (18). Žive u Frankfurtu. To je grad koji ima najbolje avionske veze sa celim svetom, a on često putuje. Pre našeg sureta sanjao je da peva u Las Vegasu kao Tom Džons, ali sam ga ubedila da je njegov glas božji dar!

-----------------------------------------------------------

Koreli bolji od Dominga i Pavarotija

Koga izdvajate od pevača sa kojima ste delili scenu?

Doživljavala sam, često, ogromna uzbuđenja kad sam bila na sceni sa najvećim pevačima na sveta. Veoma lepo sam pevala i družila se s Renatom Tebaldi. Ali nikad nisam ni pomislila da sam po mogućnostima njima uz rame. Nisam prepotentna. Za mene je najveći bio tenor Franko Koreli. Da je on živ Plasido Domingo i Lučano Pavaroti bi, po vrednosti, bili ispod njega.