Strah od prolaznosti

Drama može biti sve, samo ne sme biti dosadna, i bilo bi dobro da nije glupa, ako je ikako moguće.

Tekst drame je nalik partituri kompozicije za „pevače” koji će je izvoditi godinama i decenijama, ili će se predstava odigrati samo jedan i po put, kao što je Bata Stojković sa smehom pričao o drami u kojoj je igrao: Premijera je prošla očajno, svi smo videli da je katastrofa, ali se nismo nadali da će na prvoj reprizi posle prvog čina sala biti prazna. Đuza je izašao na scenu na početku drugog čina i umesto rečenice iz komada uzviknuo za sebe: Šta je ovo, ljudi moji!? Šta je ovo pobogu !?... I opsovao je, onako, sočno. Kad smo i mi izašli na scenu, videli smo – nigde nikoga. Nije bilo ni jednog jedinog gledaoca... I razvodnice su se od stida posakrivale. Stajali smo na sceni i gledali praznu salu sve dok se neko nije našalio: Ovo je, izgleda, kraj ove predstave.

Tako je pričao Bata, brišući suze od smeha, o predstavi s jednim i po izvođenjem. O toj predstavi pričao je kao o opomeni šta se može desiti ako je drama toliko loša da joj nema spasa ni posle nekoliko meseci proba. Moglo bi se reći – neuništivo loša.

***

Od najranijeg detinjstva imam strah od prolaznosti.

Kao dete pamtio sam pojedine događaje, ljude, priče, slike, scene iz kuće, dvorišta, ulice, grada, sve u strahu da će lepi i ne baš često srećni dani proći kao da ih nije ni bilo... I tako, u tom osećanju prolaznosti, u nestajanju, „dohvatio sam se” pisanja kao poziva u pomoć.

Pisanje je pokušaj da se čovek leči i izleči od nepreležanih strahova, trauma, lomova, bolova i pitanja na koja nikada nije dobio pametan odgovor, panična želja za zaustavljanjem vremena koje prolazi brzinom putovanja među zvezdama – brzinom svetlosti.

Prolaznost je gora od smrti. Smrt dođe i prođe, a prolaznost ostaje da vas muči i prati i kada vas nema. 

***

ODMAH SE VRAĆAM – tako je pisalo na listovima papira i komadima kartona zalepljenim na vratima prodavnica kolonijalne robe, dućanima i radionicama za izradu ili popravku odeće i obuće.

Gazda bi otišao do suda, opštine, kafane, komšinice u susednom dvorištu ili do apoteke po lek koji mu neće pomoći jednog dana. I obaveštenje će, ako se ne vrati, neko vreme i dalje stajati, mada svi znaju da je vlasnik povećih slova otišao na „duži put“ i da od obećanja nema ništa. Ali, red je da se pričeka bar četrdeset dana.

To je tako bilo sredinom pedesetih godina dvadesetog veka po prodavnicama, radionicama i dućanima s mirisima cimeta, vanile, limuna, plavog kamena, lepka, gvožđa, boje, tekstila... Sve je mirisalo na svet koji će, verovali ste, trajati večno, zauvek, i naravno, zajedno s vama.

Nisam se ni osvrnuo, prošlo je više od pola veka. Neću uspeti ni da se osvrnem, a neko će jednog dana čitati ovu priču. Proći će stotinu godina od ovog dana – brzinom kojom je prošlo trideset i šest hiljada godina od one noći kad je „izvedena prva predstava“ – drama o stradanju (ili ubistvu) dva mlada lovca u blizini zaleđenog jezera.

A sve to, vremenski gledano, nije ništa u odnosu na otkrića svetski poznatih naučnika – antropologa – koji su dokazali da je ljudski osmeh jedan od bitnijih razloga za pisanje mojih pet knjiga drama, nastao u samoodbrani pokazivanjem zuba neprijatelju, što se pretvorilo u snishodljivu grimasu pokoravanja nečijoj volji, da bi taj izraz lica poprimio danas poznati smeh ha-ha-ha! koji je – kako tvrde naučnici – odjekivao savanama Afrike u vreme naših prapredaka hominida – pre dva ili tri miliona godina.

Milion godina manje-više.

A ja pričam o trideset i šest hiljada godina i plašim se da nisam pogrešio za koju hiljadu godina, kao da je to za suštinu priče bitno kad je reč o pomenutoj istorijskoj i ljudskoj prolaznosti.

Kroz prozor moje sobe – radionice za izradu pozorišnih priča – već vidim sebe kako čistim sneg do kapije i sećam se prijatelja iz srednje škole koji nam je rekao, dok smo se iz grada vraćali jedne ledene noći na minus 15: „Ko mi ovog leta kaže da sednem u hlad, ubiću ga!”

Mogao bih o pisanju, piscima, glumcima, pozorištu, predstavama... da napišem još hiljadu stranica, ali mi se čini da je ovo dovoljno kao prolog za ovih pet knjiga drama.

Ponoviću opet rečenicu koja je moje „precizno osećanje” svega urađenog u poslu zvanom pisanje:

U životu sam uradio više nego što sam očekivao i manje nego što sam mogao.

ODMAH SE VRAĆAM

(Kraj)