Reformisti u Srbiji

Saša Ra­du­lo­vić pod­neo je ostav­ku na me­sto mi­ni­stra pri­vre­de dan pre ne­go što je Sr­bi­ja zva­nič­no oba­ve­šte­na da se ide na van­red­ne iz­bo­re jer je shva­tio da ka­bi­net Alek­san­dra Vu­či­ća ko­či re­for­me. U du­gom i dra­ma­tič­nom tek­stu ostav­ke go­vo­ri se da je pa­ket me­ra eko­nom­ske sta­bi­li­za­ci­je pot­pu­no pro­ma­šen, ali je mi­ni­star pri­vre­de svoj pro­test što uop­šte ni­je uče­stvo­vao u do­no­še­nju tih me­ra iz­ra­zio ve­o­ma dis­kret­no: ni­je pri­su­stvo­vao sed­ni­ci vla­de. O pro­ma­še­no­sti eko­nom­skih me­ra jav­nost je oba­ve­stio tek ka­da je od­lu­čio da iza­đe iz vla­de. 

U in­ter­vju­i­ma ili autor­skim tek­sto­vi­ma, ko­ji su ob­ja­vlji­va­ni i na na­slov­noj stra­ni „Po­li­ti­ke”, ni­je po­mi­njao da je ugo­vor sa „Eti­ha­dom” šte­tan, da je na sed­ni­ca­ma vla­de pri­su­tan strah, kao i da je Din­kić ostao ak­ti­van deo ka­bi­ne­ta pr­vog pot­pred­sed­ni­ka vla­de. A on­da je od­lu­čio da pod­ne­se ostav­ku ili sa­znao da se vla­da sve­jed­no ras­pu­šta. Me­dij­ski linč ko­jem je on bio iz­lo­žen deo je me­dij­skog mra­ka ko­ji se­je strah. Da je bi­lo vi­še „men­tal­nog raz­gi­ba­va­nja“, bi­lo bi i re­for­mi u Sr­bi­ji. A re­for­me ne ko­či Vu­čić, ne­go nje­gov ka­bi­net, jer još po­sto­ji na­da da bi pr­vi pot­pred­sed­nik mo­gao da spo­zna gre­ške ili za­blu­de, da se od­rek­ne man­gu­pa u svo­jim re­do­vi­ma i vra­ti se na re­form­ski put na ko­jem je bio i ka­da je po­zvao Ra­du­lo­vi­ća da bu­de mi­ni­star pri­vre­de. 

Na dru­goj stra­ni po­li­tič­ke po­zor­ni­ce, naj­ve­ća stran­ka je od­lu­či­la da ide na iz­bo­re ka­ko bi ubr­za­la re­for­me. Ne­gde na kra­ju te me­dij­ske bor­be za re­for­me ili li­ci­ta­ci­je ko je glav­ni koč­ni­čar a ko ma­ši­no­vo­đa, gra­đa­ni će već re­ći svo­je mi­šlje­nje i sva je pri­li­ka da će u iz­bor­noj no­ći Sr­bi­ja do­bi­ti obe­ća­nje da će od sle­de­ćeg ju­tra kre­nu­ti ne­za­u­sta­vlji­va re­form­ska ma­ši­na ko­ja će te­melj­no pre­o­bra­zi­ti i dru­štvo i po­li­tič­ki si­stem i svest obič­nih gra­đa­na. Sve osim flo­re i fa­u­ne. 

Ali u či­ta­voj pri­či o re­for­ma­ma, kao da se za­bo­ra­vlja jed­na sa­svim  jed­no­stav­na i la­ko pro­ver­lji­va či­nje­ni­ca – Sr­bi­ja je u re­for­me kre­nu­la pre ne­što vi­še od 13 go­di­na. Ne­ma te ze­mlje na sve­tu u ko­joj su re­for­me tra­ja­la du­že, a u Sr­bi­ji se vo­de te­ške ras­pra­ve o to­me ko će na po­čet­ku 2014. uko­či­ti, a ko ubr­za­ti re­for­me. Sr­bi­ja se za to vreme pro­me­ni­la, ali ve­ći­na gra­đa­na kao da ve­ru­ju da je reč re­for­ma bi­la ne­ka vr­sta ki­šo­bra­na pod ko­jim su se vla­sni­ci ka­pi­ta­la, ko­ji je od­lu­tao iz Sr­bi­je de­ve­de­se­tih go­di­na, vra­ti­li na me­sto zlo­či­na pod dru­gim ime­nom i sa sa­svim dru­gom re­to­rič­kom oblan­dom. I po­če­li da pri­va­ti­zu­ju, re­for­mi­šu i pljač­ka­ju. Zbog ta­kvih re­for­ma­to­ra su stran­ke po­koj­nog DOS-a do­ži­ve­le ta­kvu sud­bi­nu, a re­for­mi­sa­ne stran­ke biv­šeg re­ži­ma do­bi­le no­vu šan­su. Za­to bi reč re­for­me u Sr­bi­ji tre­ba­lo sta­vi­ti na ne­ki de­tek­tor la­ži, na re­zer­vnu klu­pu srp­ske po­li­ti­ke sve dok se ne do­ka­že da ta reč ima ali­bi i da ni­je uče­stvo­va­la u za­jed­nič­kom kri­mi­nal­nom po­du­hva­tu.