Skala se oprostila od svog heroja

Italijani su veoma ponosni na svoje muzičke velikane. Jedan od njih je i maestro Klaudio Abado, koji je pre deset dana preminuo u Bolonji i u čiju je čast, nedelju dana posle, u Milanu, njegovom rodnom gradu, priređen nezaboravan koncert.

Sasvim poseban, baš kakav je i sam dirigent Abado bio. Te pomenute večeri u Skali nije bilo publike: samo orkestar, predvođen dirigentom Danijelom Barenboimom, i kamere RAI 5.

Vrata Skale su, međutim, bila otvorena i zvuk se širio trgom ispred ovog velikog muzičkog hrama na kome su se tiskale hiljade ljudi. Na programu tog veličanstvenog omaža bio je Posmrtni marš iz Betovenove Treće simfonije – „Eroike“. Dirljivi čin kojim se Skala oprostila od svog muzičkog heroja.

U Skali je Abado prvi put dirigovao 1960. godine i ostao u njoj više od četvrt veka. Magična maestrova palica dovodila ga je posle i na čelna mesta u Bečkoj filharmoniji – i Operi, u Londonskom simfonijskom orkestru, u Berlinskoj filharmoniji gde je nasledio Karajana...

Pamte se i hiljade cvetova koji su padali na pozornicu po završetku njegovog poslednjeg koncerta sa ovim slavnim orkestrom (2002), kao i pola sata dugog pljeska publike. 

Valjda sav život Klaudija Abada bio je muzika. Sa njom se, što bi se reklo, i rodio taj sin violiniste i profesorke klavira koji će rano otkriti čarolije i lepotu ove umetnosti. Još kao dete, usadio je sebi u glavu da jednog dana mora postati dirigent. I taj san bogato mu se ostvario.

Uz ostale, škole niže i najviše, on se kao mladić obreo i na studijama dirigovanja u Beču, kod vrhunskog pedagoga Hansa Svarovskog, a u klasi sa Zubinom Mehtom, Berislavom Klobučarom i našim Borislavom Pašćanom (proglašen najboljim u klasi).

Posle su došle i prve nagrade i priznanja i jedna velika karijera koju je, nažalost, prekidala teška bolest, rak želuca protiv koga se Klaudio Abado dugo i uporno borio.

Legendarno ime „klasike”, on je istovremeno pokazivao i veliku otvorenost za avangardna kretanja u svetu muzike i katkad je zbog svog inovatorskog duha ulazio u žestoke muzičke bitke.

Istovremeno, borio se i za to da se teatri i koncertne dvorane što više otvore takozvanoj običnoj publici, da mnogima ne budu skupi, da u njima bude što više mladih i drugog manje konvencionalnog sveta.

Osnivao je i orkestre za mlade, a neki su bili vesnik duha današnje Evropske unije. Veliki dirigent, kako je često isticano, bio je i veliki čovek. Nikad diktator – što nije redak slučaj među ljudima sa dirigentskom palicom – verujući da je ljubav za umetnost i međusobno uvažavanje najbolja formula za stvaranje dobre muzike.

Njemu lično donela je prošlog leta i jedno izuzetno priznanje: predsednik Italije Đorđo Napolitano proglasio ga je doživotnim senatorom za sve ono čime je zadužio italijansku umetnost. U svom stilu, materijalnih naknada koje to prate on se odrekao u korist stipendija namenjenih mladim muzičarima.

Na vest da je, u 81. godini, preminuo njihov eminentni kolega, oglasili su se i mnogi dirigenti od imena – Barenboim, Retl, Dudamel, Harding... (i ne samo oni), a jedan od njih rekao je: „Abado je jedno od svetskih čuda.” Kakva lepa patetika!