Imovinska provalija u Evropi

Razred će imati najviše 10 đaka i jednog nastavnika. Škola nije elitna, naprotiv. Uslov za upis učenika je da su iz ekstremno siromašnih porodica, a za profesore da su mlađi od 30 godina i odavno na birou rada. – To je skica jedinstvenog obrazovnog programa „samo za siromašne”, koji od idućeg meseca pokreće Grčka, privredno najurušenija država evrozone u kojoj 0,05 odsto stanovništva (ukupno 505 ljudi) raspolaže imovinom kolikom i trećinanjihovih sunarodnika.

Rastući postkrizni imovinski jaz širom sveta, ključna tema nedavnog 44. Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, širokim korakom useljava se u Evropu, gde danas na jednoj strani živi 175 dolarskih milijardera, a na drugoj 121 milion ljudi na granici siromaštva prema kriterijumima UN, sa tendencijom daljeg raskoraka.

Antikrizni recept Evrope umnogome je doprineo imovinskoj provaliji, smatra britanska nevladina organizacija „Oksfam”.

„Najbogatijih deset odsto Evropljana, čiji se imetak uvećao tokom krize, jedini su imali vajde od programa strogoće. Grčka, Irska, Italija, Portugalija, Španija i Velika Britanija – države koje su najdoslednije sprovodile antikrizne reforme – uskoro bi se mogle naći među državama s najvećim imovinskim razlikama na svetu, ukoliko ne promene recept za izbavljenje. Jaz između bogatih i siromašnih u Velikoj Britaniji i Španiji uskoro bi mogao da bude isti kao u Južnom Sudanu ili Paragvaju”, navodi „Oksfam”. Primeri zastrašujućeg imovinskog raskoraka danas su u Evropi primetni na svakom koraku.

U Španiji je broj evromilionera lane porastao za 13 odsto, dok je petina najbogatijih sedam i po puta imućnija od najsiromašnijih 20 odsto stanovništva. Šest odsto Španaca (ukupno 47 miliona stanovnika) danas živi s manje od 307 evra mesečno, dok je broj milionera narastao na 402.000 ljudi, otkriva istraživanje katoličke dobrotvorne organizacije „Karitas”. Istovremeno, 44 odsto Grka živi s manje od 1,25 američkih dolara dnevno, hiljade Iraca preživljavaju sa 50 evra mesečno, dok čitave države istočnog krila EU: Rumunija, Bugarska, Letonija, Litvanija... padaju u ekonomsku obamrlost i siromaštvo s kojim će morati da se bore narednih 30-100 godina da bi sustigli zapadne evropske komšije, navodi „Rusija danas”.

Opsednuta spasavanjem posrnulih banaka, zavođenjem fiskalne strogoće i nametanjem reformi osiromašenim državama, Evropa u prvim godinama krize (od 2008. godine) nije uočavala rizik od naglog i iznuđenog osiromašivanja miliona ljudi i istovremenog naglog bogaćenja uskog kruga privilegovanih.

Uveren da je kriza kraćeg daha a antikrizni recept uspešan, Evropski savet je 2010. godine skicirao „Program socijalne inkluzije” s ciljem da 2020. godine u EU bude najmanje 20 miliona ljudi manje na ivici siromaštva.

Sumorna realnost brutalno je korigovala ovu zamisao Brisela.

Masovni i ponekad koordinisani štrajkovi miliona osiromašenih na jugu Evrope od 2010. godine, upozorenja MMF-a u leto 2013. i Međunarodne organizacije za rad (ILO) prošlog juna, skrenuli su Briselu pažnju na rizik rastućih nejednakosti.

„Verovatnoća za izbijanje društvenih nemira: štrajkova, obustava rada, protesta, demonstracija... veća je u EU nego u bilo kojem drugom regionu sveta zbog zjapećeg jaza između bogatih i siromašnih”, procenio je ILO, uz ocenu da slična procena važi i za Rusiju i države nekadašnjeg istočnog bloka koje nisu u EU (na primer, Ukrajinu).

Preraspodela imovinskog bogatstva nije dovoljna, smatra bivši grčki premijer Jorgos Papandreu, koji je u Davosu 2010. godine izjavio da je njegova zemlja „spremna da pusti krv, ako treba, da bi sprovela neophodne privredne reforme”.

„Rastući imovinski jaz u vremenu krize ugrožava demokratiju, potpiruje svakojaki ekstremizam i gnev među narodom. Potrebna je nova preraspodela društvenog bogatstva ali i moći u korist naroda”, poručio je Papandreu, danas saradnik čuvene američke agencije „Hari Voker” za iznajmljivanje uglednih govornika, po tarifi od nekoliko stotina hiljada američkih dolara za jedan nastup.

Ko pita siromašne Evropljane za njihov predlog o izlasku iz imovinske i egzistencijalne provalije u kojoj danas životare?

-----------------------------------------------------------

UNDP: Najveće raslojavanje od Drugog svetskog rata

Jedan odsto najimućnijih ljudi raspolaže sa oko 40 odsto globalne aktive, a siromašnija polovina sveta (3,5 milijardi ljudi) poseduje tek oko jedan odsto svetskog imetka. Svet je zato na kritičnoj raskrsnici: postoje jasni signali da takav imovinski jaz neće još dugo biti održiv. – Ovo mračno upozorenje uputila je prošle sedmice (29. januara) Agencija UN za razvoj (UNDP) u globalnom izveštaju „Podeljeno čovečanstvo: suprotstavljanje nejednakostima u zemljama u razvoju” u kojem se zaključuje da svet nije bio tako raslojen od Drugog svetskog rata.

Značajna većina čovečanstva danas živi u uslovima veće nejednakosti nego pre 20 godina, uprkos naglom privrednom rastu zemalja u razvoju, osetnom povećanju BDP-a niza siromašnijih država i povećanju mase društvenog bogatstva, tvrdi UNDP.

Jaz između bogatih i siromašnih u oštrom je porastu, kako unutar pojedinačnih država, tako i između država i čitavih regiona sveta.

Labava kontrola međunarodnih finansijskih transakcija i integracija od 1990. do 2010. godine, kao i asimetrični proces liberalizacije svetske trgovine u korist bogatijeg dela sveta, po oceni UNDP-a, prvenstveni su okidač produbljivanja globalnih nejednakosti. Nezgrapni trend smanjivanja javnih investicija u zdravstvu, obrazovanju i socijalnoj zaštiti širom sveta, ciljano slabljenje institucija tržišta rada i prava zaposlenih, plima političkih i trgovinskih barijera, nabrajaju se među uzrocima što 75 odsto stanovništva zemalja u razvoju danas živi u većim nejednakostima nego pre pada Berlinskog zida.

Zjapeći globalni imovinski jaz danas ugrožava privredni rast, destabilizuje države, podstiče konflikte, sapinje obrazovanje mladih i zapošljavanje čitavih generacija, ugrožava dostojanstvo miliona ljudi i, na kraju, podriva veru u globalni poredak, ocenjuje UNDP.

Ipak, imovinska provalija u kojoj se danas nalazi svet nije, izgleda, nužna cena ekonomskog napretka i razvoja.

Mnoge države uspele su tokom poslednjih 20 godina (posebno u Latinskoj Americi) – kombinacijom progresivne ekonomske i socijalne politike i podsticanjem širokih slojeva stanovništva da se uključe u kreiranje reformskih procesa – da snize imovinske i neimovinske razlike, i na tim primerima treba učiti, smatra ova agencija Ujedinjenih nacija.

Tanja Vujić