Kultura – posao za državu

Republika Srbija podstiče i pomaže razvoj nauke, kulture i umetnosti, stoji u članu 73 Ustava Republike Srbije, koji se odnosi na slobodu naučnog i umetničkog stvaranja. Međutim, posle prošlonedeljnog zvaničnog saopštenja Ministarstva kulture koje kaže da je vlada, od ukupnog budžeta za 2007. godinu, za kulturu izdvojila samo 0,57 odsto teško da se može reći da država uzima za ozbiljno njen značaj i da moralno, i materijalno, pomaže razvoj kulture. Dakle, sredstva su određena, i kulturnim poslenicima iz oblasti kinematografije, izdavaštva, pozorišta, muzike i slikarstva ostaje da, kako znaju i umeju, dele "kulturni" budžetski kolač od 4.900.000 dinara.
Pogledajmo samo kako stvari stoje u izdavaštvu.

Dosadašnji budžet za redovni, i deo vanrednog otkupa knjiga iznosio je 140 miliona dinara, a izdavači su više od pola godine čekali isplatu za 2006. Inače, i savetnici u Ministarstvu kulture nadali su se sredstvima bar na tom, prošlogodišnjem nivou, ali su za otkup dobili sto miliona. To će biti "stimulans" izdavačima koji još čekaju i donošenje Zakona o izdavaštvu, novi Zakon o kulturi, ionako dodatno obeshrabreni rasprostranjenošću kiosk izdanja i porezom na dodatu vrednost. Jer, i pored novca koji očekuju, izdavači su svesni da u njemu nije sve, već je i u zakonu, odnosno pravnoj regulativi.

Jedan naš ugledni pisac nedavno je napustio poznatu izdavačku kuću zbog toga što mu je za novu knjigu ponudila maksimalni tiraž od dve hiljade primeraka (mnogi se zadovoljavaju i sa mnogo manjom cifrom). Poverenje je poklonio uglednoj novinskoj kompaniji čija primarna delatnost, svakako, nije objavljivanje knjiga, i koja će mu knjigu objaviti u deset puta većem tiražu. Čestitamo, ali ovaj primer nam rečito govori – šta će nam izdavačke kuće kada do jeftinijih knjiga možemo lakše doći i bez izdavača. I to nije pojedinačna poruka, to je glas koji odzvanja našom kulturom. Šta će nam dosadašnje institucije kada možemo da ih "okrenemo, promenimo i nešto sasvim novo stvorimo".

Upućeni poslenici kulture ponavljaju da to što su srpski manastiri i spomenici uvršteni u registar svetske kulturne baštine ne znači da će se svet o njima brinuti. Reč je o obavezi koju pred svetom preuzima država Srbija kako bi se brinula o svom kulturnom blagu. Takva briga podrazumeva novčana izdvajanja i, do detalja, razrađenu strategiju.

U intervjuu koji je nedavno dao za naš list, pisac Svetislav Basara rekao je da kao novog ministra kulture vidi dobrog činovnika koji će uspešno obavljati svoj posao. Još kada bi taj činovnik sledio uputstva jedne zakonski definisane kulturne politike sve bi bilo mnogo lakše, dodaćemo. Jer, budimo trezveni, dok država ne shvati da Srbiju ne čine samo njena unutrašnja i spoljna politika već da su njen identitet srpski jezik i kultura, u ovoj oblasti neće biti bolje. Naša kulturna baština, umetnici i naučnici koji su je stvarali postajaće deo enciklopedija susednih država. Oni su shvatili. Kultura treba da bude prvi i najveći prioritet državnog ulaganja, jer kultura je put za prevazilaženje politike, naša težnja ka žuđenom normalnom životu. Od moralnog i materijalnog podstreka kulturi zavisi da li ćemo posećivati bioskope i knjižare, umesto parfimerija i fast-fud kioska koji polako zauzimaju njihova mesta. Ako se ovako nastavi sa promenom namene kulturnih prostora, Beograd će postati jedan veliki butik, umesto, kako se planira, buduća prestonica knjige. O ovim stvarima neko hitno treba vrlo ozbiljno da se pozabavi, a ko je ovde ozbiljniji od države.