Na vrhu brda čekali su ga najjači vetrovi

Smiren, ozbiljan i odgovoran, takav je u najkraćim crtama profesor dr Zoran Stanković, specijalista sudske ili forenzične medicine. Po činu je sanitetski general-major u penziji. Od 2002. do 2005. godine bio je načelnik VMA, zatim ministar odbrane Srbije i Crne Gore i ministar zdravlja u vladi Srbije, trenutno predsednik Koordinacionog tela za jug Srbije. Pri tom je, na izborima 2012. godine, predložen i za kandidata za gradonačelnika Beograda, onda i za predsednika Srbije... 

Vlada uverenje da pametni i obrazovani ljudi ostaju uglavnom daleko od vlasti, pa se mnogi pitaju šta je njemu trebalo da se „petlja” u politiku. Zoran Stanković uzvraća objašnjenjem o tri vrste ljudi. 

– Postoje osobe koje će stajati po strani i reći „baš me briga da li država propada ili ide napred”. Ima i onih koji stoje po strani, kritikuju i uživaju u tome. A pojedini, među kojima sam i ja, imaju potrebu da pokažu da vole svoju zemlju i svoj narod i da imaju ideje i pokušavaju da nešto promene nabolje bez obzira na to da li opciju na vlasti podržavaju ili ne – smatra naš sagovornik, uvek spreman da pred sudom i pred javnošću iznese raspoložive činjenice i kaže istinu, mada se zbog tog svog principa više puta sukobio sa pojedincima „s one strane zakona”.

Te četiri godine, kada je morao da ima obezbeđenje, jer su mi pretili, za njega su najgori period u životu.

– Neko mnogo voli kad ga prate telohranitelji, a ja sam bio očajan. Čovek ne može da shvati šta je sloboda dok bez nje ne ostane. Ne možeš da izađeš dok se ne javiš, a kad kreneš, svi te gledaju na drugačiji način, pa izgubiš volju da bilo gde i pođeš. Zatvoriš se u četiri zida i čekaš da taj užas prođe− seća se.

Unuk – budući gradonačelnik

Osmeh na lice, koje su mu oduzele sve te visoke funkcije u deliću sekunde vraća mu njegova porodica, supruga Marina, kćerke bliznakinje Iva i Ina i, pre svih, unuci. Pet minuta starija Iva ima Danijela od šest i Nikolu od tri godine, a Ina – Mihajla od godinu dana. 

– Svi svoje unuke hvale, a žena i ja smo možda postali i dosadni. Gde god smo u gostima, mi uglavnom pričamo o njima. Oko njih se sve okreće. Moram da pazim da se svima ravnomerno posvetim. Pošto je najstariji, Danijel ima privilegiju da ide sa mnom po doručak. Usput imamo čitav ritual: bacimo smeće, hranimo golubove i šetamo po naselju. Uživam kad mi tako počne dan – priznaje sav ozaren na tu pomisao.  

U Danijelu, kaže, ukućani već prepoznaju dedine ambiciozne gene. Jednom je to jasno iskazao. Popeo se na stolicu, uzviknuo: „Tišina”! najavljujući da je on budući gradonačelnik. Svi su prasnuli u smeh, a njegova majka Iva je dodala: „Sine, pozdravljam tvoje namere, samo se nadam ćemo više koristi imati od tebe nego od našeg prepoštenog deke”. Što je i tačno − mnogo toga su mu osporavali, ali poštenje–nikada, kaže.

Zoran dodaje da do sada nije znao koliko je teško čuvati dete, dok to nije video kroz unuke. 

– Nisam imao prilike da gledam kako moja deca odrastaju. Nisam bio sa njima. Do četvrte godine bile su kod mojim roditelja na selu. Nije imao ko da ih čuva. Jer, kad smo 22. februara 1985. godine došli u Beograd, Marina i ja stanovali smo u iznajmljenom stanu u Kaluđerici. U pola pet smo ustajali da bismo stigli na posao, a vraćali se kasno popodne, „mrtvi umorni”, zbog presedanja iz autobusa u autobus i pešačenja, pošto za kola tada nismo imali para. Kad smo dobili stan od vojske u Beogradu i skućili se, stekli su se uslovi da dovedemo i kćerke i da ih zbrinemo u vrtiću dok smo mi na poslu – napominje svestan da je sam sebi morao da trasira uzlaznu putanju, jer nije imao pedigre ili nekog iza leđa ko bi mu štitio leđa. Tada gotovo nikog nije poznavao u Beogradu, a njegovi roditelji nisu bili uticajni. Otac − radnik, a majka − domaćica, živeli su na selu. Njihov jedinac Zoran, iako iz siromašne radničke sredine, nije mislio da je nesrećno dete. 

– Rodio sam se u selu Tegovište, a odrastao u Mominom kamenu, naselju od petnaestak kuća, koje se nalazi pored železničke stanice i autoputa. U neposrednoj blizini bio je kamenolom, u kojem je u to vreme radilo oko šest stotina ljudi, među njima i moj otac. Vadili su kamen i pravili ivičnjake, kocku i tucanik za podlogu za puteve. U kući je bilo nas četvoro. Otac, majka, deda i ja. Kad se otac vrati iz kamenoloma, obrađivali smo zemlju i sejale poljoprivredne kulture. Imali smo nekoliko hektara zemlje po tim brdima i sve smo sami proizvodili. Čuvali smo i četiri krave i malo stado ovaca. Sa šest godina sam izmuzao po 25 litara mleka dnevno. Kad nekome kažem, ne veruje – priseća se tih, ali i mnogih drugih poslova, od branja šljiva i loženja vatre u kazanu u vreme pečenja rakije, do cepanja drva i kopanja zemlje za kuću od blata, kako se tada gradilo. Umeo je i da isprži luk za zapršku i da ispeče hleb, ali kuhinjom se ne bavi otkad je iz sela otišao na studije u Niš. Pošto ima vrednu ženu, sada je samo snabdevač. 

Svi ti poslovi nisu ga sprečavali da izuči visoke škole. 

– Kao osnovac pešačio sam po četiri kilometara od kuće do škole u Džepu, ali bio sam najbolji đak. Kad sam pošao u gimnaziju, u Vladičinom Hanu, zbog prevoza sam ustajao rano i učio u hladnoj i bučnoj autobuskoj stanici, dok sam čekao da se učionica otvori. Kaputić, koji su mi kupili na početku srednje škole, nosio sam do kraja fakulteta – sa simpatijama priča o tinejdžerskim danima.   

Nakon toga otišao je na studije u Niš, a po završetku, kada sve njegove kolege dobijaju taj isti grad ili okolinu, on biva raspoređen u Peć.

– Da bih bio neko i nešto, morao sam da preskačem zid koji je bio strašno visok. Moja kćerke već nisu bile u toj poziciji. Jeste otežavajuća okolnost što ih gledaju kroz mene, ali su ipak mnogo mirnije mogle da prave svojprofesionalni i lični razvoj. Ja sam te 1983. godine, u Peći, proglašen za najboljeg mladog lekara u JNA, u SFRJ. Ali, kad je trebalo to zvanično da se proglasi, rekli su da ambulanta u Peći ne može da bude bolja od ambulante u Beogradu ili Zagrebu. Stavili su me na neko peto mesto, ali mi je rečeno da ću zato dobiti specijalizaciju koju želim. Kad je došao taj trenutak, niko nije stao iza tog obećanja. Silom prilika, opredelio sam se za sudsku medicinu, jer sam znao da postoji samo u Beogradu na VMA. Dobio sam je, pošto sam bio jedini koji je tražio tu specijalizaciju. Niko drugi je nije hteo. Vidite, pohvale me, a opet ne dobijem specijalizaciju koju želim, nego onu koja je preostala – ne krije svoj gnev i danas.

Rado se vraća u rodni kraj

Tada sam razgovarao sa jednim čovekom i on mi je rekao nešto što tada nisam razumeo, sada razumem. Nije bitno kakvim poslom se baviš, u svakom možeš da se dokažeš i da budeš poštovan i cenjen, sve zavisi od toga kako radiš. Ali, „kad se penješ uzbrdo, što si na većoj visini, duvaju jači vetrovi, koji mogu da te oduvaju”. Održaćeš se samo ako umeš da se čuvaš. 

– U trenutku kad sam počeo da gradim karijeru i postao to što sam postao, smenjuju me sa ciničnim obrazloženjem i unapređuju u savetnika nekog ko mi nije bio ni do kolena. Onda se u novinama pojavljuju tekstovi, bez obzira da li imam veze sa tim ili ne. Postao sam prepreka mnogim ljudima koji žele da idu baš tim putem. Recimo, nikoga nije mnogo pogađalo to što sam u ratnim devedesetim stalno bio na ratištu. Zato što je to bio rizik. Možeš da se ne vratiš, ili da se vratiš kao invalid – nikada neće zaboraviti te strahote, ali ne bi da govori o tim poteškoćama. Njemu to nije predstavljalo veliki napor. On pre svega misli na profesionalno izvršenje obaveza. A kad ima neki zadatak, nešto ga vuče da ga ispuni, a logično je da tada postoje i napori. 

Ostavljajući dužnost predsednika Koordinacionog tela za jug Srbije (opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa), češće je mogao da ide u svoj rodni kraj.

– Selo je ostalo gotovo pusto, ima samo desetak staraca. Otac je umro pre šest godina, pa je majka sama. Društvo joj prave jedno kuče i mačka. Muče je one staračke boljke, ali može sebe da služi. Kreće se, radi po bašti, nosi drva... Ne želi da napusti svoj dom. Svi je obilazimo. Iznenađujuće, moja žena voli da ode tamo, i ćerke su vezane, pošto su odrasle sa njom, a sada su počeli i unuci Danijel i Nikola. Dole uživaju u slobodi i lepoti prirode. Kad prođe voz, oni trče i vrište od sreće, pa ih nekad „potovarimo”, čisto da bi se provozali do Leskovca ili Vladičinog Hana, a ja odem kolima i sačekam ih tamo – prepričava dogodovštine iz svog rodnog kraja, za koji ga vežu mnoge lepe uspomene, a svakako i govor. Vodi računa da ne pravi greške u padežima, ali ga odaje mekani akcenat.

Osim poslova koordinatora i veštačenja na sudu, Zoran Stanković drži nastavu i na privatnom Stomatološkom fakultetu u Pančevu. Nakon tih obaveza može da se posveti porodici, obično vikendom i praznicima. I to je nešto, u odnosu na nekad.

– Dvadeset godina nisam uopšte bio na odmoru. Nisam mogao da posećujem egzotična odredišta, kao mnogi drugi. To što sam i putovao, bilo je službeno. Prošle godine smo žena i ja prvi put, posle toliko vremena, sa unucima, Danijelom i Nikolom, otišli u Tursku na more, i to parama koje sam dobio kao nadoknadu za očevo imanje preko kojeg je prošao autoput. Uživali su i oni, i mi – pohvalio se, ali je dodao da ga vređaju sve neistine koje u medijima iznose o njemu.  

Kao ministar zdravlja je, kaže, primao samo razliku između penzije i ministarske plate. To je bilo oko 40.000 dinara. Sada kao predsednik koordinacionog tela ne prima nikakvu nadoknadu, zato što to nije predviđeno.

– Teško je kad ne primite ni jedan dinar, a pojavi vam se slika u novinama navodno sa nekom aferom. Onda počnu da pričaju: „Bože, ima kuću, ima stan, ima sve”. Nikoga nije briga kroz koje smo muke moja porodica i ja prolazili dok smo stigli dovde. Ljudi koji ne znaju šta znači nemati ne mogu to da shvate. Pa, izvol’te, nemam šta da krijem. Ali, to sve prati funkciju. Moraš da prihvatiš, sve to prođe. Mi se nimalo nismo promenili. Ostali smo oni isti, normalni ljudi. Živimo jedan običan život. Nismo nezajažljivi,ali sve usmeravamo ka tome da deca budu bolja nego što smo mi! – ističe Stanković. 

--------------------------------------------------------------------------

Sudbonosni susret

Zoran je prepustio da Marina ispriča kako su se upoznali:

– Već je završio je medicinu, odslužio vojni rok i počeo da stažirao u vojnoj bolnici u Nišu. Moja majka je bila njegov pacijent. Dok je uzimao anamnezu, saznao je da ima tri ćerke, ja sam ona srednja. Bukvalno sam bila pred udajom. Predomislila sam se i izabrala Zorana. Posle mesec dana smo se uzeli. I nisam pogrešila. On misli svojom glavom, ne ide po svoje mišljenje i ne libi se da iznese svoje ubeđenje. Nije to uvek dobro po njega, ali kad dođe kući, pre svega može sebe da pogleda u ogledalu. Naša kuća je oaza mira i spokoja. Ko ne spava, ovde se naspava, ko ne jede, ovde se najede, ko je bolestan, ovde ozdravi. Takva je atmosfera kod nas. 

--------------------------------------------------------------------------

Između oštećenog i okrivljenog

– U toj mojoj specijalizaciji nema ničeg čime nekoga mogu da učinim zadovoljnim i srećnim. Uvek sam između čekića i nakovnja, zato što se kroz to svoje znanje i veštačenje na sudu nalazim između oštećenog i okrivljenog. Oštećeni smatra da stručnim objašnjenjem okolnosti nisam dovoljno doprineo dokazivanju istine i određivanju nečije krivice i kazne, a optuženi misli da je taj iskaz bio suviše protiv njega – navodi konkretno naš sagovornik.