Jedna krvava irska noć

Berlin - U Berlinu je opsadno stanje – stigao je Džordž Kluni!

Na Potsdamer placu, u i oko Berlinale palasta, u „Grand hotelu Hajat” u kojem je glavna konferencijska dvorana, obezbeđenje je pojačano. Valja odbraniti omiljenu holivudsku zvezdu i njegove kompanjone Mata Dejmona i Bilija Mareja, od stampeda obožavatelja.

Džordža Klunija, glumca, scenaristu i reditelja sa „titulom” američkog nacionalnog blaga, svi vole, i žene i muškarci, a on se sa tolikom ljubavlju nosi prilično strpljivo, uz uvek prijatan osmeh.

Kluni u glavnom programu, ali van konkurencije, predstavlja svoj peti autorski film – „Operacija: Čuvari nasleđa” (ovo je srpski distributerski naslov), humorom obojenu ratnu dramu rađenu u stilu stare škole ratnog filma, po receptu „Topova Navarone” ili „12 žigosanih”. Međutim, u Klunijevom „The Monuments Men”, kako glasi originalni naslov filma, nema ničeg tako monumentalnog. Više je ovo „ušećereni” i samodopadljivi portret američkih ratnih heroja, grupe vojnika čiji je zadatak da spasu evropsko umetničko blago pokradeno od strane nacista, koje Kluni (i on je jedan od njih) ambiciozno predstavlja tako da je jasno da pokušava da ponudi novi pogled na Drugi svetski rat, inače jedan od najfilmovanijih događaja u 20. veku. Sve žrtve spasilaca pokradenog kulturnog nasleđa, padaju u vodu, kada se u filmu obznanjuje horor holokausta, posle čega sudbine nekoliko slika i skulptura malo koga više interesuju. I upravo na dilemi: vrednost ljudskog života – vrednost umetnosti kao kulturnog nasleđa, Kluni pokušava da izgradi poentu filma. Nažalost, neuspešno.

Među prvim takmičarskim filmovima, u prvim takmičarskim danima, najsnažnije se izdvojio britanski film „'71” debitanta Jana Demanža (rođen u Francuskoj, živi i radi u VB), uzbudljivi i dinamični egzinstencijalistički nokturno o skrivenim identitetima, o paranoji onih koje forsiraju da zauzmu stranu, film od kog gledaoca podilaze žmarci. Radnja filma smeštena je u Severnoj Irskoj, u ratnoj zoni podeljenog Belfasta, uoči najtragičnijih događaja 1971. godine, u jednoj (od mnogih) krvavih irskih noći tokom koje se, osim lične tragedije još golobradog britanskog vojnika zaboravljenog i ostavljenog tokom akcije, prikazuje i sva zlosrećna sudbina Iraca. Onih, podeljenih na lojaliste (protenstanti) i neprijateljske buntovnike (katolici), na ulične bande, unutrašnje sekte, izdajnike, doušnike, očajnike svih boja i strana. Klaustrofobične i mračne ulice Belfasta poprište su nemilosrdnog lova na čoveka, a sa platna kao da se širi miris, krvi, paljevine, baruta. Mnogo je filmova snimljeno na ovu temu, među njima i sjajni Gringrasov „Krvavi ponedeljak” i Loučov „Vetar će zanjihati ječam”, ali Demanžov „'71”, unosi u ovu filmsku temu dosta svežine i snage, postižući univerzalnu antiratnu parabolu...

I dva (od četiri takmičarska) nemačka filma, ostavili su sasvim povoljan, ali ne i sasvim zadovoljavajući utisak. Film „Džek” Edvarda Bergera, priča o preranom, prisilnom, sazrevanju desetogodišnjeg berlinskog dečaka, koji sa malenim bratom živi uz nezrelu i krajnje neodgovornu, samohranu majku, podseća na bledu kopiju filmova braće Darden. Maleni glumci su dobri, pružaju sve što se od njih rediteljski zahtevalo, a onaj koji najviše „škripi” je upravo Berger, koji u potencijalno zanimljivu priču, ne unosi i neophodnu dramu.

S druge strane, u filmu „Voljene sestre” Dominika Grafa, drame je na pretek tokom puna tri sata trajanja ove istorijske ljubavne drame o filozofu i pesniku Fridrihu Šileru i njegovoj ljubavi prema Karolini Lengefeld, ali i prema njenoj sestri Šarloti. Bogato kostimirana filmska biografija, koja će zadovoljiti Šilerove poklonike...

Sa stanovišta glume Foresta Vitakera i Brende Bletin i raskošne fotografije predela Teksasa i Novog Meksika, ni francusko-alžirsko-američki film Rašida Bušareba (francuskog glumca i reditelja alžirskog porekla) nije za podcenjivanje. Sama postavka priče o bivšem robijašu, koji po izlasku iz zatvora (u kojem se preobratio u muslimana i iskajao svoje grehe) pokušava da živi mirnim životom daleko od nevolja, ali ga na tom putu stalno čekaju prepreke u vidu „utvara” iz prošlosti (lokalni šerif, koga glumi Harvi Kajtel i bivši kompanjon koji ga je i uvalio u nevolju), nije mnogo originalna niti ubedljiva. Mnogo bolji film pod istim nazivom, bio je onaj iz 1973. pisca i reditelja Hozea Đovanija, sa Alenom Delonom u glavnoj ulozi...

U uglednom paralelnom programu Panorama, sve je počelo sa filmom „Iv Sen Loran” Žalila Lespera, filmovanom biografijom ikone modnog dizajna, od njegovih alžirskih dana (Loran je rođen u Alžiru), do njegove nedavne smrti. Lesperov film otkriva i mnogo do sada nepoznatih detalja iz života kralja mode, fokusiran je na njegove probleme sa opijatima i maničnom depresijom od koje je bolovao, na njegov raskalašan život pun modnih izazova i na njegovu dugogodišnju ljubavnu vezu sa Pjerom Beržeom sa kojim je dočekao duboku starost...

U Panorami specijal, 3 D filmski dokumentarac snimljen pod patronatom legendarnog Vima Vendersa, koji se u čarolije i mogućnosti treće dimenzije zaljubio još dok je snimao „Pinu”. Okupivši oko sebe svoje kolege koji nisu do sada iskusili rad u 3 D tehnici (među njima su i Majkl Medsen i Robert Redford), Venders je zadao temu – „Katedrale kulture”. Kao odgovor dobijen je omnibus o vanserijskim građevinama koje su dom kulturnim događanjima. Venders tako predstavlja zdanje Berlinske filharmonije (čudo moderne arhitekture), a ostali autori i Nacionalnu biblioteku Rusije tog bogatog hrama knjige, zgradu Opere u Oslu, Centar Pompidu u Parizu, zatvor Halden kao najhumaniji zatvor na svetu, Institut Salk u Kaliforniji kao manastir biološke nauke... Ove kulturne katedrale, uz sve čarolije koje omogućava treća dimenzija, nude i odgovor kako se poznata zdanja reflektuju na univerzalnu kulturu i čuvaju našu kolektivnu memoriju. Još jedan Vendersov filmski spomenik kulture...