Avžnerov metod

Kakav nam je narod, takvi su nam političari, takvi su i spin-doktori, takav je i pi-ar. Svi koji angažuju ljude koji se bave odnosima s javnošću najviše bi voleli da javnost dobije informaciju u obliku u kojem bi oni voleli da je plasiraju, da bude integralna i da se pojave kao najlepši i najpametniji na svetu, što u 99,99 odsto slučajeva nije istina. Meni nije neophodno da radim sa svakim i ne radim sa svakim. Onaj ko hoće da me angažuje da mu ja dam savet, on će taj savet da sluša. Ako neće da sluša, mi smo završili sa saradnjom.

Tako Igor Avžner, koji se, kako kaže, ne bavi odnosima s javnošću, nego odnosima s medijima, objašnjava kako funkcioniše pi-ar u Srbiji danas i kako on sam u tom poslu funkcioniše. Čovek koji je šire poznat kao pi-ar mag Mlađana Dinkića, ali koji je radio razne političke kampanje (i sada će biti uključen u predizbornu kampanju), kaže da naši političari precenjuju pi-ar. I da onog trenutka kada poveruju u sopstveni pi-ar, upadaju u problem.

„U dobrom filmu glumac treba da bude dobar, reditelj treba da bude dobar, ali i scenarista treba da bude dobar. Ako glumac počne da preglumljuje, dešavaju se problemi. Prenesite to samo kod nas na teren politike ili bilo gde drugde”, ukazuje on, a kao primer navodi godine u kojima je Demokratska stranka s bivšim predsednikom Borisom Tadićem bila na vlasti, kada je u velikom broju slučajeva bilo „preglumljavanja”. Za to nije bio kriv samo bivši predsednik Republike nego i ljudi oko njega.

Postoji, dodaje, određena mera pojavljivanja u medijima, dokle je to produktivno – posle toga postaje kontraproduktivno: „Veliki problem političara je što nemaju ljude koji će da im kažu: ’Baš bi bilo dobro da se danas ne pojaviš u medijima’.”

Za „Politiku” otkriva još neke detalje o tome kako se informacije plasiraju u medije. Ne postoji stvar koju mediji neće besplatno da prenesu – ako smislite dovoljno pametno da bude atraktivna medijima. Jedini problem je, kako kaže, što za to nije dovoljno da poznajete novinara ili urednika, nego da imate malo mozga i malo kreativnosti, što u branši koja je ovde relativno nova – najčešće nije slučaj.

A na pitanje kako pi-arovi „kupuju” novinare, odgovara da postoje tri načina: „S obzirom na to što je Srbija zemlja u kojoj vlada teška kriza, kako ekonomska i socijalna, tako i moralna, ljudi koji nisu baš mnogo pametni i sposobni funkcionišu po principu novca. Znači, plaćaju novinare. Druga varijanta je privilegovana varijanta u jednom trenutku – a taj trenutak je kada je neko na vlasti. On ne mora da plaća novinare, jer tu postoji s jedne strane autocenzura, a sa druge – strah, iz raznih razloga. A treća varijanta jeste kreiranje dugoročnih dobrih ljudskih odnosa s ljudima iz raznih redakcija, koja je najteža, najdugotrajnija, i koja zahteva najviše vremena. Ali ako čovek uspostavi normalne odnose i zna kako da plasira informacije, kada i kome, ti odnosi su ubedljivo najtrajniji i najkvalitetniji.”

B. Baković