Zašto Jelko Kacin ne govori u ime EU

„Ja, Jelko Kacin, odavno znam da je Kosovo nezavisno i da nije deo Srbije“, rekao je pojačavajući u svakom narednom refrenu svoje „ja” i svoju pripadnost državi Sloveniji koja je „odavno priznala nezavisno Kosovo...”

On zna, kako je rekao televiziji susedne države, da je „statusno neutralan odnos prema pitanju Kosova” privremeno, kompromisno rešenje. I na direktno pitanje da li će Srbija morati da prizna nezavisno Kosovo pre nego što postane članica EU, Kacin zna odgovor „ali s obzirom na funkciju koju obavljam nisam u situaciji da vam odgovorim”.

Pet članica EU – Španija, Kipar, Rumunija, Slovačka i Grčka – ne priznaju nezavisnost Kosova, pa zato Kacin ne može nikako da govori u njihovo ime, niti u ime EU sve dok u Briselu vladaju pravila da se sve odluke donose uz saglasnost svih članica.

Dok god makar jedna članica EU bude pri stavu da je Kosovo deo Srbije, a ne nezavisna država, kosovsko pitanje se u EU mora tretirati kao statusno neutralno, bez obzira na to šta o tome mislila Nemačka, Francuska, ili Slovenac Jelko Kacin.

Poznato je da Kipar i Španija, iz svojih unutrašnjih razloga, najčvršće stoje na tom braniku i da neće prihvatiti jednostrano proklamovanu nezavisnost bilo koje zemlje. Kipar je podeljen nakon invazije turskih snaga 1974. i tada je uspostavljena bezbednosna zona pod kontrolom mirovnih snaga UN. Turske snage su okupirale 37 odsto teritorije i dalje se nalaze na severu Kipra, a kiparski Turci su 1983. proglasili Tursku republiku severni Kipar koji priznaje samo Ankara dok je Republika Kipar međunarodno priznata i članica EU od 2004.

Zbog situacije sa Katalonijom, čija vlada je za septembar zakazala izjašnjavanje o nezavisnosti od Španije, što je protivustavno, zvaničnici u Briselu su „prestravljeni”. Baš tako je opisao atmosferu u EU nekadašnji premijer Španije i česti posrednik prilikom sukoba devedesetih u bivšoj Jugoslaviji Felipe Gonzales.

Katalonija za svoj put prema nezavisnosti, saznajemo iz izvora bliskih Ministarstvu spoljnih poslova Španije, nema saveznika ni među članicama EU, ni šire. Jasno je poručeno iz Brisela da će, u slučaju da se otcepi, morati da prođe proces pristupanja EU kao bilo koja drugi kandidat. A to znači da će je, čak i ako do svega ovoga dođe, na svakoj stepenici čekati veto Španije.

Kad u ambasadu Španije u Beogradu stigne pozivnica ili bilo koji drugi papir sa državnim simbolima nepriznatog Kosova, oni ga zgužvaju i bacaju u korpu za otpatke. Nema potrebe da pitaju Madrid za mišljenje.

Zvaničan stav je jasan: Madrid iz principijelnih razloga i privrženosti međunarodnom pravu ne priznaje samoproklamovanu nezavisnost.

Nezvanično: ako bi ičim pokazala da flertuje sa otcepljenim delom srpske teritorije, to bi moglo da posluži kao ohrabrenje Kataloncima, Baskima... Barselona je za svoju mapu puta ka nezavisnosti uposlila istog lobistu kao Kosovo. I ako ne bude mogla da održi neustavni referendum, održaće „plebiscitarne izbore”.

Po tom scenariju, o kome se javno govori i u Barseloni i u Madridu, Katalonci bi glasali za stranke koje se zalažu za otcepljenje, pa bi onda katalonski parlament proglasio većinom glasova nezavisnost.

Nemoguće je da Kacin ne zna da se čelnim ljudima u Briselu diže kosa na glavi od tog prištinskog recepta i da se o opasnosti po celovitost EU razgovara iza zatvorenih vrata i u ostalim važnim prestonicama članica.

Kako se datum referenduma ili plebiscitarnih izbora u Kataloniji približava, tako se tema oko mogućih cepanja država članica EU usijava. Posredno, ona ima i te kako veze sa kosovskim otcepljenjem, na šta upravo igraju Katalonci. Samo što za zemlje koje tek treba da postanu članice (Srbija) ne važe ista pravila kao za zemlje koje su već u njoj. Ali, novonastale zemlje, kako stvari stoje, ispadaju iz članstva EU ukoliko su tu bile kao deo veće države (Španija i Katalonija).

Kacin zna da je Kosovo nezavisno, ali Španija zna da nije. Teorijski i praktično jača je Španija nego Katalonija. Taj odnos snaga može da doprinese dugotrajnijem tretiranju statusno neutralnog dijaloga sa Prištinom.