Još čuvam jugoslovensku zastavu

Na današnji dan pre 30 godina cela Jugoslavija je slavila dvadesetdvogodišnjeg momka iz Nove Gorice, koji je projurio kroz cilj u Babinom Dolu na Bjelašnici i zagrejao srca desetina hiljada navijača promrzlih na minus 15. Na kraju, poredak najbolje trojice u olimpijskom veleslalomu bio je sledeći: Maks Julen (Švajcarska) 2:41,18, Jure Franko (Jugoslavija) 2:41,41, Andreas Vencel (Lihtenštajn) 2:41,75.

Bila je to prva medalja nekog jugoslovenskog sportiste na Zimskim olimpijskim igrama. Medalja bez koje te dve nedelje u Sarajevu ne bi bile tako lepe, jer ko još organizuje najskuplje takmičenje na svetu da bi ostao praznih šaka. Nikada ranije se nije dogodilo da domaćin ne dođe do makar jednog odličja, i upravo to je stvaralo pritisak na najveće adute jugoslovenskog tima. Neki, poput skakača Primoža Ulage, nisu to izdržali. Jure Franko, koji je nosio jugoslovensku zastavu i na otvaranju i na zatvaranju, danas se seća koliko je čvrsto verovao u naš alpski tim.

Nije vas mnogo bilo u javnosti poslednje dve i po decenije. Zašto?

Tako sam se dogovorio sa suprugom. Pre 25 godina odlučili smo da se, da tako kažem, okrenemo privatnoj sferi, da vodimo umeren, miran život. Dugo smo živeli u SAD i Japanu. Svesno smo se udaljili od medija, novinari su znali da ne dajem intervjue, osim uz nekehumanitarne akcije. Nedavno, kako se bližio početak Olimpijade u Sočiju, a samim tim i navršavalo 30 godina od sarajevske olimpijade, odlučio sam da napravim pres-konferenciju u Kranjskoj Gori. Tako sam se malo odužio novinarima.

Gde je danas zastava koju ste nosili na otvaranju u Sarajevu?

Kao i medalja, nalazi se na posebnom mestu u mojoj kući. Nisu u ormaru ili iza stakla, već su kao živi muzej. Na dohvat su ruke deci koja mogu da ih dodirnu, da se slikaju s njima. Bio je to lep, romantičan period zajedničke države, u kojoj smo mogli da se ponosimo mnogo čime. Sport nas je zbližavao, činio jačim. On prevazilazi sve granice, etničke, kulturne, političke i svake druge.

Poslednjeg dana Zimskih olimpijskih igara 1984, u centru Sarajeva je osvanuo transparent: „Volimo Jureka više nego bureka!” Da li ste se upoznali s njegovim autorima?

Tek pre godinu dana sam saznao kako je došlo do toga. Imao sam sreće da prošle godine upoznam jednog od dvojice koautora Branka Đurića Đuru iz „Top liste nadrealista”, koji mi je potanko ispričao kako je nastao taj transparent. Zapravo, brat Neleta Karajlića je prvi izustio „Volimo Jureka više nego bureka”. To su onda stavili na transparent koji je sve oduševio.

Čega se najradije sećate iz tih trenutaka velikog slavlja?

Cela zemlja je fantastično reagovala na moju medalju, a posebno je Sarajevo bilo u euforiji. I danas to smatram zajedničkim uspehom, jer cela zemlja je živela za tu olimpijadu i radila na njoj. I danas kad idem po bivšoj našoj zemlji, svejedno da li u Beogradu, Zagrebu ili Sarajevu, ljudi me prepoznaju i pričaju o svojoj povezanosti sa sarajevskom olimpijadom. Neko je tada bio kuvar, neko taksista, neko graditelj, neko se venčao tih dana u Sarajevu, a neko bio turista. Ta olimpijada nas je sve zbližila.

Kako ste se izborili sa ogromnim pritiskom, jer su od vas bila velika očekivanja?

Pošto smo bili skijaška nacija, normalno je bilo da se od Bojana Križaja, Borisa Strela i mene najviše očekivalo. Naš političkosportski vrh je znao za podatak da se u istoriji zimskih olimpijada nikada nije dogodilo da domaćin ostane bez medalje. Uostalom, ne bismo se ni kandidovali da nismo znali da imamo realne šanse za medalju. Četiri godine ranije, u Lejk Plesidu, Križaj je bio na korak od nje, to je ocenjeno kao uspeh. Za naš unutrašnji mir u Sarajevu trebala nam je medalja. Ali, kad dođu velika takmičenja, mnogi faktori utiču na rezultat: forma, zdravlje, šta ako se skija otkači… U našoj snažnoj ekipi Križaj je bio vođa, ali te sezone nije bio u tako dobroj formi, dok sam ja u veleslalomu bio najkonstantniji. Posle prve vožnje, Strel je bio peti, a ja četvrti. Bilo mi je važno da budem bolji od njega, jer bio je jedan od najboljih na svetu. Nas je upravo to zdravo nadmetanje unutar tima guralo napred.

Kako vas je država nagradila za istorijski uspeh?

Dobio sam video-rekorder „hitači”. Pre olimpijade nam je obećano da video-rekorder sleduje svakom ko osvoji medalju. Sećam se da sam čak između dve trke pomislio da me čeka „hitači” ukoliko budem dovoljno brz. Jedina privilegija koju sam imao stigla je od skijaškog saveza koji mi je ustupio automobil „reno” na godinu dana.

Šta je danas sa „hitačijem”?

Imam ga još. I danas radi. Japanci su čudo!

Šta vam je medalja značila onda kad ste je osvojili a šta danas?

Medalja je u trenutku osvajanja bila za sve nas ravna zlatu. U prvi mah bilo mi je najvažnije da me ona privatno ne promeni i sećam se da sam prijateljima rekao: „Sjajno, ali ne želim da to bilo šta menja u našim životima!” Posle sam ustanovio da je ta medalja promenila čitav moj život. Osim što smo svi ostali prijatelji, sve ostalo se promenilo.

Šta se konkretno promenilo?

Prvo, rano sam završio karijeru zbog povreda kukova koji su me mučili od detinjstva. Kad sam imao 18 godina, grupa doktora mi je savetovala da već tada završim karijeru, jer kukovi su bili u očajnom stanju. Mlađi doktori su me hrabrili da idem dalje, ali na svoju odgovornost. Kukovi su izdržali još samo jednu sezonu posle Sarajeva, a onda su bolovi bili prejaki. Prestao sam, a bilo mi je svega 23 godine. Onda sam otišao u SAD i Japan, gde sam se bavio promocijom skijaškog sporta i proizvoda, radio kao TV novinar, zatim učestvovao u izgradnji velikih skijališta, organizaciji velikih događaja, od kulinarskih do sportskih.

U Los Anđelesu ste živeli u vreme dok je današnji predsednik Olimpijskog komiteta Srbije (OKS) Vlade Divac igrao za Lejkerse.

Nije nam bilo suđeno da se tada upoznamo. Lejkersi su me pozvali kad je Vlade stigao kod njih i zamolili me da mu pomognem u prilagođavanju na njihov način života. Tim pre što nije govorio engleski. Međutim, i pored velike želje morao sam da ih odbijem, jer sam mnogo radio u Japanu. Vlade i ja smo živeli 500 metara jedan od drugoga, znali smo jedan za drugoga, ali prvi put smo se sreli tek pretprošle godine. Pozvao me je na stoti rođendan OKS. Bio sam na mnogo njegovih utakmica, navijao za njega. Bilo nam je obojici veoma drago što smo se konačno upoznali. Početkom proleća dolazim u Beograd i onda ćemo se opet sresti.

Ko su, po vašem mišljenju, najveće sportske zvezde Jugoslavije?

Toliko smo imali zvezda da je malo jedan intervju za to. Imali smo sjajne košarkaše, vaterpoliste, fudbalere, rvače, veslače, atletičare, plivače, boksere… Voleo sam atletiku, Sušnja i njegovu generaciju. Imali su veliki uticaj na mene, jer sam ih kao dečak upoznao. Jugoslovenski sportisti jedni drugima bili su velika inspiracija. Naravno, danas se divim teniseru Đokoviću. To što on radi je neverovatno. Iako Jugoslavije više nema, ja kroz sport i dalje gledam na ovu geografsku zonu kao jednu. Jugoslavija je bila svetska vele sila u sportu, a to je, da tako kažem, i danas, kroz zemlje koje su iz nje nastale. Toliko ima snage na ovom malom prostoru.

Šta radite danas, gde živite i s kim?

Živim u Radovljici kraj Bleda, sa suprugom i dvoje dece: sin ima 12 godina, a ćerka devet. Vratili smo se iz Amerike i pokrenuli svoj posao. Imamo firmu za eksport-import, za medicinsku opremu iz Nemačke. Imamo i pozorišnu produkciju pošto je moja supruga pevačica i glumica. Porodica je moja najvrednija medalja.

----------------------------------------------

„Politikin” zlatnik nagrada za srebro

„Politika” je za svoj 80. rođendan, uoči Olimpijskih igara u Sarajevu 1984, naručila od zlatare „Majdanpek” zlatnike i srebrnjake sa svojim logom, kojima je nagrađivala osvajače medalja u alpskom ženskom skijanju na Jahorini. Napravila je presedan kad je Jure Franko osvojio srebrno odličje, pa ga je darovala posebnim zlatnikom.

----------------------------------------------

Ambasador SOS sela

Jure Franko je prvi ambasador SOS dečjih sela u BiH. Reč je o improvizovanim selima u okolini Sarajeva, u kojima žive deca bez roditelja. Tu im se dodeljuju staratelji koji profesionalno brinu o njima. Istraživanja pokazuju da deca bez staratelja u ovakvim selima, ne samo u BiH već i širom sveta, ostvaruju podjednako dobre rezultate u školi, kao i deca sa roditeljima.