Proizvođači diktature u demokratiji

Sa demokratijom u Srbiji stvari ne stoje dobro. Dugo smo vapili za višestranačkom demokratijom. Kada je institucionalizovan parlament 1990. godine, u Srbiji je započela rasprava o novom državnom obliku koja teče do naših dana u dva rukavca. Demokratija se nije stabilizovala, a to znači da postoji takozvani demokratski deficit (kritičari vlasti). Druga struja političkih aktivista i javnog političkog mišljenja u svakoj vlasti od 1990. videla je diktatore, uzurpatore, ličnu vlast, autokratiju, apsolutizam (motivisani i nemotivisani nihilisti).

Nešto nije u redu s našim javnim mišljenjem o demokratiji ako više od dve decenije postoji problem demokratskih normi. Ili je izabrana vlast: a) nedemokratska, b) diktatorska; ili to još nije demokratija kakva treba da bude. Obrni, okreni, ne valja ni jedno ni drugo. Pa šta da radimo i šta da mislimo?

Ništa posebno. Da izbistrimo pojmove o demokratiji, da se oslobodimo strasti i da uporedimo demokratsku praksu u Srbiji i EU, jer komparacija ima vrednost ukoliko imate u vidu razvijenije političke prakse od sopstvene. A kada to uradimo, da se zamislimo koliko saznajne političke štete nanosimo sopstvenoj političkoj kulturi i kakvu sliku o svom političkom liku šaljemo u svet.

U hrpi teorijskih dodataka o demokratskom poretku, dva elementa ovog državnog oblika jesu nepromenjena: 1) slobodno formiranje političkih organizacija i izborni ciklusi svake četvrte godine, 2) slobodno javno obaveštavanje. Ono prvo omogućava izjašnjavanje građana o tome kakvu vlast žele u određenom mandatu, ono drugo obaveštava građane o svemu što se događa u političkoj javnosti. To su bazični uslovi bez kojih nema demokratske političke utakmice i legalnog i legitimnog upravljanja državnim poslovima.

Kako stoje stvari u Srbiji kada su ti uslovi u pitanju? Sasvim solidno. Ovde je za dvadeset godina bilo više prevremenih nego redovnih izbornih nadmetanja. I pored te činjenice, javljali su se razni akteri na političkoj sceni, među njima i univerzitetski profesori socijalnih nauka, koji su lako izgovarali ,,diktatura u Srbiji”. Nekada, jednako kao i danas.

Politika, ipak nije puka strast i volja. I ona računa na znanje. A ono nam pruža obilje pojmova i činjenica o diktaturama u istoriji, kao i o dve velike (fašizam i staljinizam) u evropskom 20. veku. Zar danas politički obrazovanom građaninu treba objašnjavati razliku između demokratije i diktature?

Hajde da uporedimo srpsku i zapadnu demokratiju. Koliko su vladali, primera radi, M. Tačer i H. Kol? Da li je tačerizam demokratski ili diktatorski proizvod? Kakva ovlašćenja imaju predsednici SAD, Francuske ili premijeri Velike Britanije i SR Nemačke? Ogromna. Odlučuju o ratu i miru. U svojim memoarima (TheJourney, 2010), Toni Bler, nekadašnji britanski premijer, priseća se Kosova, zapravo bombardovanja Srbije 1999. godine. Po sopstvenom priznanju, on je glavni arhitekta i izvođač tih ratnih radova. Evo njegovih reči: „Od početka sam bio potpuno spreman na vojno rešenje... Bio sam nepokolebljivo zauzeo stav da stvar ne pacifikujem, nego da je dovedem do kraja.” A kraj je bila vojna i kopnena invazija na Kosovo i Srbiju. Da bi ostvario taj kraj, po sopstvenom priznanju, krenuo je u ubeđivanje Klintona i Evrope (EU) da prihvate bombardovanje Srbije.

Vidimo, u toj odluci, nema ni parlamenta ni opozicije, ni javnosti. Sam sam doneo odluku, kaže bivši premijer V. Britanije. A odluka je od izuzetnog političkog i međunarodnog značaja. Da li je zbog ovakvog načina odlučivanja imenovan kao diktator u zemlji? Nije ili jeste? Šta bi rekli neki naši ,,mislioci” demokratije o takvom odlučivanju? Ništa. Njih interesuje samo diktatorska vlast u srpskoj demokratiji.

Pa lepo. Šta taj glas koji se čuje već dvadeset godina praktično čini? Ništa drugo osim što baca blato na političku kulturu Srbije. Umesto da se pita kako da unapredi sopstvenu politiku i društvo, on se opsesivno ustremljuje na izabrane, dakle u mandatu, predstavnike državne vlasti da su diktatori i apsolutisti, e da bi nihilista došao na vlast i uveo Srbe u demokratski raj. Da li je u pitanju mržnja i netrpeljivost prema političkim ličnostima, da li politička frustriranost, da li je nesvesno državna vlast kao vlast nepodnošljiva, nije lako dokučiti. Ali posledice su jasne. Taj glas, to jest glasovi se obrušavaju na demokratsku političku kulturu Srbije, onu koja kaže – pokaži da si bolji u upravljanju javnim poslovima, a to ćeš učiniti kada dobiješ poverenje građana na izborima i tada ćeš imati mandat da donosiš odluke o „opštoj suštini” društva i države.

Sociolog, naučni savetnik