Priština pod zastavama

Priština 17. februara, 12.30. Pre sat vremena ovde je počela promenada, ali ne bilo kakva, već prava potemkinovska demonstracija sile. Muškarci čeličnih vilica u uniformama, čudne zastave koje se vijore, zatvorene prodavnice, narod ispunio ulice. Takozvana Kosovska policija, zaštitni korpus i specijalne jedinice prošetale su od hotela „Svis Dajmond” („Swiss Diamond”) do spomenika nekog njima poznatog heroja na mestu gde je nekad u centru grada bila robna kuća. Zatim se okupljenima obratio Hašim Tači, ali do tog mesta nisam stigao, sklonio sam se jer sam prepoznao jedno srpsko lice u omraženoj uniformi.

Na trgu u centru mnogo ljudi, majke sa decom u kolicima, na sve strane baloni i zastave, muzika, kikiriki, semenke. Tako se slavi takozvana nezavisnost. Lica naroda koji posmatra budućnost „najmlađe države” u Evropi i nisu nešto ozarena. Znak New Born ispred nekadašnjeg „Boro i Ramiza” danas je ofarban u maskirne boje, podseća na uniformu. Sve je, u stvari, u tom znaku. Prodaju se književna dela čiji su naslovi: „Oslobađanje od slovenskog i srpskog ropstva”, „Skenderbeg narodni heroj”, „Iliri i njihove države”. Ulicom Majke Tereze (Vidovdanskom) paradiraju narodni heroji kosovskih Albanaca. Sa slušalicama u ušima na trenutak sam zastao da ih posmatram, lep je dan, nikad lepše nije sijao krst na nedovršenom hramu Hrista Spasa u centru. Lepo obučeni ljudi, devojke s modernim frizurama, visoke štikle, odela, kravate, mini suknje, čovek se prosto zapita da li je to ista Priština kao ona pre rata? Tu je i velika katedrala u centru grada sagrađena nakon što su novopostavljene kosovske vlasti srušile školu „Dževdet Doda”.

Dok ovo pišem setio sam se na šta me je podsetila ova fino inscenirana predstava uz skandiranje ratnim zločincima sa oreolom heroja. Podsetila me je na devedesete godine i silom prekinute časove u Prvoj prištinskoj gimnaziji kada su sve nas poveli na politički skup stranke Jul u crvenoj sali u „Bori i Ramizu”. Tada su učenicima dali po crvenu ružu i tražili da skandiramo i aplaudiramo. Nisam tapšao i to me je umalo koštalo loše ocene iz vladanja.

Tako i danas, Priština moje mladosti zauvek je izgubljena, posle svakog pira sledi razaranje, da li će se iko od danas okupljenih setiti žrtava, manastira i crkava spaljenih 17. marta 2004? Ako neće oni, da li naši umetnici, glumci i pisci iz matice više vole ovakve skupove umesto nas, malih, ostavljenih i sabijenih u savremena geta, pa umesto naših domova kulture više vole pozorište u Prištini i južnoj Mitrovici…

I. M.*

*Ime autora poznato redakciji