Iznuđivanje Srbije

U smiraj zimskog sutona, pre nekoliko dana skrenuo cam sa autoputa kod Jagodine. Pravcem preko Levča, kojim davno nisam išao, uputio sam se u rodno selo u kojem me kad dolazim na kapiji uvek čeka moj osamdesetogodišnji otac. Slutim da bi većina modernih Srba volela da pročita da je to bilo onog dana kada shodno vatikanskom crkvenom kalendaru milioni ushićenih u slavu ljubavi puštaju u nebo helijumska roze i crvena srca. Zavisi ko je u koga zaljubljen. Od Menhetna u Njujorku, preko Pariza, Berlina i Trga Sv. Petra u Rimu, pa sve do Knez Mihailove i Terazija – gde se u opštem uzmicanju nekadašnje Srbije od sebe same, pred agresijom novih vrednosti zapadnog sveta – naš prokaženi Sveti Trifun iz godine u godinu sve više zatura i sklanja. Dok za to vreme uvezeni tuđinac Valentin, suprotno pravoslavnim kanonima i zdravoj pameti, postaje prisvojeni mutant svetac kog slavimo i radujemo mu se.

Nešto mi je ova priča poznata, kao da sam je negde već čuo? Kroz istoriju do današnjih dana žalosna je doslednost Srba – da svoje nipodaštavaju a da tuđe veličaju i slave. Tako dokazujemo da nam je Zagorje lepše od Šumadije, i da je dobro što smo onom za koga niko ne zna ni ko je, ni odakle je došao – podigli mauzolej, dok svome ni grob da označimo ne možemo, ili nećemo...

Pre skoro četrdeset godina, kao student, putem kroz Levač često sam jezdio prema Beogradu čuvenim jutarnjim autobusom u pet i petnaest, koji se uz zaustavljanje kod svake bandere kretao od Morave, preko Ćosićeve Velike Drenove, kroz Brašićev Belušić i tadašnje Svetozarevo, u kojem za kik-boks niko nikad nije ni čuo, a kamoli da su na mečeve pod šatru dolazili predsednici i premijeri. I danas u ušima čujem tihi žamor čvornovatih dedova i očeva dok zbore o zakasneloj setvi i skupoći nafte, kao i mrmor zabrađenih seljanki koje pričaju o vradžbinama i rednji koja je potamanila pilež. Još uvek u nozdrvama osećam pomešan miris od trenja autobuskih guma i vrućeg bureka kupljenog na brzinu u pekari pored starih ciglana u Opariću.

Dok četiri decenije kasnije usamljenički vozim krivinama koje prepoznajem, zagledan sam u valovite predele pašnjaka i vinograda, u zadimljene kotline u kojima se bez daška vetra valja beli dim sa upaljenih strnjišta. Koncentrisan da mi od rupa u koje udaraju točkovi automobila volan ne izleti iz ruku – smanjujem brzinu i trudim se da u pokislim avlijama sa ograđenim plotovima i plastovima trske vidim nekog živog, domaćina, majku, oca, dete... Dok vijuga put kojim niko sem mene pola sata nije prošao – ne trepćem, jer hteo bih da u naherenim praznim torovima tik uz potok vidim svinje kako riškaju, goveda kako se bodu rogovima od zdravlja i jarosti, stada i jagnjad kako udaraju u nabrekla vimena ovaca, petlove kako kukuriču na bunjištu...

Umesto toga, prolazim pored praznih školskih dvorišta u kojima nema ama baš nikoga, pored štala sa ulubljenim krovovima i obaljenim omaijama – i osećam da mi je hladno oko srca. Dok pored mene promiču razvaline od kuća sa ispucalim fasadama koje po modelu pravougaonika na četiri vode i komka sa plehanom nastrešnicom – svedoče o seoskom pomodarstvu u građenju kuća sedamdesetih godina prošlog veka – zapanjeno sam zapitan, tužan i setan. Zaključujem da se ovde skoro pet decenija nažalost ništa nije promenilo i da je vreme zauvek stalo. Uzalud pokušavam da razaznam kuda su otišle sve te godine? Čujem udaljenu jeku zvona sa omanje crkve iznad sela.

Kočim i stajem da propustim dve podlakćene starice. Gledam ih kako se sa crnim kaftanima usporeno gegaju preko kaljavog druma i kapiram da je nekog veselnika upravo prekrila ilovača.

Sem polupanih reklama za koncentrate i avetinjski napuštenih zadružnih domova, sem betonskih ćuprija ispod kojih se po pravilu u divlja smetlišta sa šutom, sa bačenim šporetima, kominom i plastičnim flašama, izlivaju gumena creva iz septičkih jama – gotovo se ništa drugo ne može videti.

Zar je moguće da se posle toliko godina ne razaznaje ni promil boljitka i napretka?

Već je padao mrak kad sam u selu Poljna zaustavio automobil pred prodavnicom. Ušao sam u zamračenu zadimljenu svaštaru da kupim za oca mirišljav sapun, ratluk, ljute bombone i šećer u kockama. Na tezgi je gorela petrolejka. Nekoliko seljaka u gunjama pored kubeta natezalo je pivo i pripaljivalo duvan. Pre nego što sam rekao – dobro veče, natukao sam kapu dublje na čelo.

U strahu da će me možda prepoznati po glasu, zatražio sam sve po redu, skoro šapatom, ali jasno. Prodavačica koja mi je u krep-papir uvijala ponude za oca – gledala me pronicljivo i tajnovito. Kao da nije htela da me oda – tiho je izgovorila:

Ja znam kuj si ti...? Što ste u mraku – pitao sam? Isekli – promrmlja ona i izgubi se u tmini iz koje ubrzo iznese gajbicu s pivom. Seljaci pored kubeta su psovali državu i svađali se ko će za koga da glasa, a za koga neće ni za živu glavu. Nisu ni primetili kad sam izašao u mrklu noć.

Šta su i kome ovi ljudi skrivili da im država ne daje ništa, a da od njih uvek i samo uzima – razmišljam dok žurim prema Moravi. Seku im struju kada duguju samo po koju hiljadarku. Za tako male pare – nema ni socijalnog programa ni reprograma. Država je to predvidela za one koji duguju stotine hiljada i milione. Da se čovek zapita, gde i kuda je nestao svet koji je do pre nekoliko decenija bujao u selima širom Srbije? Gde je narod? Gde su ljudi? Tamo gde nema kućevnih tapija – nema ni države. Na opustošene livade, pašnjake i utrine može da dođe bilo ko. Da zatre međake, da prekopa grobove i kaže – od danas je ovo moja zemlja. Nisu li nam za nauk, dovoljan jednom zasvagda, zauvek izgubljene srpske zemlje na Kosovu i Metohiji? Ko je odgovoran za totalnu besperspektivnost srpskog sela u drugoj deceniji dvadeset prvog veka?

Ova Srbija se ne može videti iz kafića u Strahinjića Bana. Niti iz udobnih kabineta ministara i činovnika srpske vlade. Ponajmanje kroz zatamnjena stakla džipova i visokoturažnih blindiranih „zveri“ koji tutnje Srbijom u borbi za svaki glas. Do poslednje kapi krvi onih koji se iznuđuju – da uredno daju svoj glas. Tamo gde treba – i kome treba.