Dva hora jednog vremena

Svakog 25. majaJosip Broz Tito među mnoštvom poklona dobijao je od građana i fotografske albume. Danas se u Muzeju istorije Jugoslavije čuva oko 2.500 tih dragocenih svedočanstava o jednom vremenu i jednom odnosu – o iskrenoj želji naroda Jugoslavije da se predstavi svom tadašnjem neprikosnovenom lideru. Posebnu pažnju umetnice Ane Adamović privukli su primerci koji su mu stizali od pionirskih organizacija, osnovnih škola i drugih dečjih ustanova širom zemlje, o čemu upravo radi doktorsku disertaciju (Akademija umetnosti u Beču) i priprema izložbu „Dva hora”, koja se otvara 28. februara u 19 sati u Salonu Muzeja savremene umetnosti. Kustos izložbe je Una Popović.

U odnosu na druge eksponate muzeja, ove „istorijske foto–sveske” ne privlače veliku pažnju a imaju i te kako šta da kažu. Njihov podtekst jeste jedna autentična priča o odrastanju mnogih od nas, o ideologiji koja je, kao i svaka, na poseban način baštinila najmlađe, ali i o autohtonoj socijalističkoj želji za bratstvom i poštovanjem, za šta se, ironično, danas zalažu mnogi u „okupiraj” pokretima, i to na Zapadu. Kako objašnjava umetnica, svi albumi, zanimljivo je, imali su sličnu dramaturgiju – na početku je uvek posveta, odnosno čestitka predsedniku, potom sledi fotografija spoljašnjosti škole, da bi se nakon toga nizale fotografije unutrašnjosti, grupni portreti učenika, časovi, mnogobrojne aktivnosti. Barem po jedna fotografija hora nalazi se u svakom albumu.

Srž izložbe čine dva video-rada u obliku višekanalne instalacije. Prvi je reminiscencija na čuveni dečiji hor „Kolibri” i na njihov nastup iz aprila 1987, godine koju u Jugoslaviji obeležavaju mnoge političke krize i skandali, svojevrsni vesnici potonjeg raspada zajedničke države.

– „Kolibri” su održali koncert na beogradskom Kolarcu, specifičan po tome što su se bivši članovi hora, koji su u tom momentu bili prisutni u sali, pridružili horu na bini kako bi zajedno otpevali poslednje dve pesme. Jedna od njih bila je i „Najlepša je zemlja moja”. Kada sam na „Jutjubu” prvi put videla taj snimak iskreno sam se naježila, iako za sebe ne mislim da sam jugonostalgičarka. Snimak je zaista emotivan, jer sam, u stvari, gledala snimak svog detinjstva. Gotovo 24 godine nakon tog koncerta uspela sam posle godinu dana traganja da okupim deo članova hora. Oni su se odazvali mom pozivu i još jednom su zajedno otpevali istu pesmu, u istom gradu ali sasvim drugačijoj zemlji – priča Ana Adamović.

Druga storija bazira se direktno na fotografiji iz jednog od albuma, i to onoj na kojoj gluvonema deca iz Zavoda za vaspitanje gluvoneme dece u Zagrebu iz 1962. pevaju Titu. Rekonstrukciju tog nastupa sa mladima takođe oštećenog sluha, koji danas pevaju posredstvom znakovnog jezika, publika će moći da vidi na drugom video-radu.

–Sa jedne strane, i sama činjenica da se to tada dešavalo jeste jedan vid inkluzije, ali sa druge, to na neki način govori i o ideologiji u kojoj, uslovno rečeno, svi pevaju. Za razliku od fotografije iz 1962, u video-radu deca izvode pesmu „Mi stvaramo smelo” Srećka Đurđevića, nađenu u pesmarici „Deca pevaju Titu”, ali opšteprihvaćenim jezikom znakova, jezikom koji se u zvaničnim jugoslovenskim školama za vaspitanje dece oštećenog sluha nije koristio šezdesetih godina. U to vreme pa sve do devedesetih godina prošlog veka, insistiralo se na tome da deca oštećenog sluha i moći govora vokalizuju reči, pa su i deca na fotografiji zabeležena dok pevaju – objašnjava naša sagovornica.

Postavku upotpunjuje i nekoliko panoa sa fotografijama i arhivskim materijalom iz pomenutih albuma, čija je uloga zajednička – preispitivanje karakterasvih totalitarnih ideologija kroz prizmu detinjstva u socijalističkoj Jugoslaviji.

M. Dimitrijević