Molitva za Jovaninu zemlju

Našla se kao jedina Srpkinja u krugu od 50 milja u jednom selu na Floridi baš kada je počelo bombardovanje njene otadžbine. Plakala je, nije imala vesti o svojima, nikakav internet, niti telefonske veze koje su bile u prekidu, a njeni novi domaćini, sveštenici Pentekosne crkve, neobjašnjivo su se radovali što je počeo obračun sa nevaljalim Srbima. Odlazeći u crkvu nedeljom čula je poziv lokalnog paroha na molitvu za američke vojnike. Podigla je ruku, predstavila se i apelovala na svoje nove sugrađane da se mole i za njen narod. Od tada u ovom malom mestu svi su na Srbiju gledali kao na "Jovaninu zemlju" i svake nedelje se molili za njen narod.

Beograđanka Jovana Ružičić, nekadašnji gimnazijalac "Svetog Save", maturant američke gimnazije na Floridi, student novinarstva na Univerzitetu Mičigen i magistar odnosa sa javnošću, nije ni slutila kao 18-godišnja devojčica kako pomirljivost i dobronamerni pozivi mogu da budu efikasni u menadžerskom poslu. Još pre nego što je postala pi-ar menadžer u nevladinoj organizaciji "Enviromental Working Group" u Vašingtonu znala je da se dobar rezultat u javnosti postiže neočekivanim potezima.

– Pateći kao i sav naš svet u dijaspori tokom bombardovanja videla sam na TV majku koja je pričala o svojim sinovima, pilotima američkih bombardera, sa primetnim suzama u očima. Rekla sam sebi da moram da pozovem tu ženu. Došla sam do njenog telefona, javila joj se i stupila u kontakt s njenim suprugom. Majka američkih pilota otišla je u crkvu. Predstavila sam se, rekla zašto sam se javila i napomenula da saosećam sa patnjom njegove porodice, dodajući da tamo negde na Balkanu na drugi način pati i moja porodica, roditelji, baka, moji prijatelji. S druge strane žice čula sam samo ridanje. Poželeo mi je sreću i nikada se više nismo čuli – veli Jovana.

Njene kolege, saradnici i pretpostavljeni predusretljivi su prema njoj, jer su mnogo toga naučili i čuli o Srbiji. Jovana ih vodi na naše koncerte, festivale i druženja, tako da je postala neka vrsta dežurnog srpskog pi-ara kome se obraćaju kad god je nešto zanimljivo ili sporno u vezi sa Srbijom. To je, kaže, moguće jer su to divni ljudi koji nikada ništa ružno nisu rekli o Srbima.

– U medijskom sudaru sa svetom pokazali smo nedostatak elementarne strategije. Daleko do toga da mislim da su Srbi anđeli, ali ipak ono što je nama pripisano rezultat je upravo neadekvatnog medijskog pariranja našoj satanizaciji u svetskim medijima. Mislim da danas u svojoj strategiji nastupa u medijima Srbija mora da menja kurs. Korisnije je izgrađivati imidž Srbije kao zemlje u kojoj se lepo živi, u nekim aspektima mnogo bolje nego u Americi, dok priča o Albancima kao teroristima više ne "drži vodu" i ne daje efekte ma šta mi o tome mislili i kakve argumente imali. Moramo da sugerišemo svetu da smo u suštini jedna demokratska zemlja, da smo spremni da se menjamo – ističe ona, razrađujući ideju o prezentaciji srpske umetnosti na svetskim kulturnim događajima, markiranju Beograda kao turističkog dragulja za provod, korišćenju turističkih potencijala Srbije za što celovitiji prikaz naše zemlje u svetu, a ne samo što se tiče političkih stvari.

I dok je bila menadžer u studentskom domu i asistent direktorke drugog studentskog hostela, od čega je plaćala školarinu, pa čak i kada je čuvala dvadesetak mališana, ili konobarisala, Jovana je uvek pričala drugima o svojoj otadžbini. Kao jedinog stranog studenta na koledžu držali su je "kao malo vode na dlanu", a ona je to koristila da im kaže ponešto lepo iz svog zavičaja – Beograda. Uvek joj je, veli, drago da mu se vrati, mada je kritična prema nekim pojavama, smeta joj suviše zloupotrebe ženskog tela na bilbordima po gradu, neukus mlađih sugrađanki u šminkanju i oblačenju, ali voli da izađe i oseti duh grada. Kao što je i u Vašingtonu našla sebe, nastojeći da i tamo, daleko od kuće, stvori krug prijatelja sa kojima izlazi, opušta se i deli i radosti i razočaranja.

–U Americi se mnogo ljudi zna, ali se malo ljudi stvarno upozna – primećuje. 

Kao i mnogi njeni vršnjaci i Jovana Ružičić iz Vašingtona razmišlja da se vrati u Srbiju. Želi da tamo provede još nekoliko godina, sakupi znanje i iskustvo, a onda dođe ovde i pomogne Srbiji.

– Kad podvučem crtu onda vidim da sam odlaskom u SAD mnogo više dobila nego izgubila. Izgubila sam što nisam bila sa svojom porodicom. Ljudi napolju mogu da dobiju puno kad je reč o njima i njihovom ličnom iskustvu. Ovakva kakva sam nemam problem danas da odem bilo gde i da se snađem i to je moj najveći dobitak. Treba probati, iskoristiti svoju šansu i – vratiti se – veli na kraju.