Dve termocentrale nedeljno

Kina je već ove godine, znatno brže nego što se očekivalo, pretekla SAD po količini emitovanog ugljen-dioksida, glavnog uzročnika sve intenzivnijeg klimatskog otopljavanja planete i zagađenja životne sredine.

Prema nalazima Holandske agencije za životnu sredinu, Kina je prošle godine proizvela i odaslala u atmosferu 6,2 miliona tona ugljen-dioksida, a SAD 5,8 miliona tona. Istina, kad se ima u vidu mnogoljudnost zemlje, jedan Kinez utiče četiri puta manje na globalno otopljavanje ili na zagađenje planetarne životne sredine nego jedan Amerikanac. Ali je činjenica da je buran ekonomski uzlet odredio Kini i nešto što nije želela: da znatno pre pretekne Ameriku po količini emitovanih štetnih gasova nego po bruto nacionalnom produktu.

Kina je prihvatila nalaze holandske agencije. Za razliku od Amerike, ona je prihvatila i obaveze da se bori protiv globalnog otopljavanja i zagađenja životne sredine koji proističu iz Protokola iz Kjota. Zvanično je saopštila da smatra sebe odgovornom za sadašnje stanje, ali i "ozbiljnim igračem" u borbi da se ono promeni. Sugeriše, ipak, da se interesi zemalja u razvoju – da ponesu manji teret od bogatijeg sveta – uzmu u obzir "kad međunarodna zajednica bude pravila nove planove".

U potrazi za glavnim razlozima zbog kojih na Kinu otpada više od jedne petine (22 odsto) svetske emisije ugljen-dioksida, holandski istraživači su ustanovili da kineska privreda, iako je treća u svetu po uvozu nafte, i dalje kao glavni energent za svoj razvoj koristi ugalj (70 odsto). Ugalj je najveće rudno bogatstvo Kine. Nije osobito kvalitetan (zato i zagađuje okolinu više nego druga goriva), ali su njegove rezerve ogromne: preko milijardu tona.

Otopljeni glečeri Himalaja

Iako je nedavno otkrila velike rezerve nafte u Bohajskom zalivu i Sinđijangu, a već duže vreme traga za alternativnim energentima – pa, pored ostalog, planira da do 2020. godine izgradi još četrdesetak nuklearki i da u 16 rudnika iz ugljenih škriljaca vadi naftu – Kina će samo ove godine izgraditi preko 550 termocentrala za dobijanje električne energije. To praktično znači da u Kini svake nedelje "niknu" po dve termocentrale!

O ekološkoj situaciji u Kini objavljeni su ovih dana i rezultati istraživanja Svetske banke i Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), koja su rađena na molbu kineske vlade. Iz njih nedvosmisleno proizlazi da je ekološka cena burnog privrednog razvoja Kine veoma visoka i da će biti sve veća, kao i da će Kineze, možda i više od razvijenog industrijskog sveta, pogoditi i globalno klimatsko otopljavanje i zagađenje okoline.

Glečeri na Himalajima se tope, pustinja je došla nadomak gradova u severozapadnim delovima zemlje, reke presušuju. U Linfenu, u provinciji Šansi, od dima 168 livnica i 150 visokih peći čak su i kipovi pozlaćenog Bude u hramovima pocrneli. Dve trećine od 595 ispitanih gradova nema zdrav vazduh. Trovanje gradova već sada staje Kinu 63 milijarde dolara godišnje.

Prema nalazima OECD-a, međutim, cena u ljudskim žrtvama je mnogo veća. Oko 300 miliona ljudi pije nezdravu vodu, 190 miliona njih pati zbog toga od neke bolesti, a 600.000 bolesnika svake godine prerano umre zbog zakasnelog lečenja. Trećina reka i 75 odsto jezera je "teško zagađeno" otpadnim industrijskim vodama, a 17.000 gradova je bez kanalizacije. Duž Jangcea 44 odsto industrijskih preduzeća krši propise o zaštiti okoline.

Kriza sa globalnom dimenzijom

Otimanje zemlje seljacima u blizini velikih gradova radi podizanja privatnih fabrika sa prljavom tehnologijom uzrok je čestih demonstracija i socijalnih nemira. Centralna vlada se, uz to, po pravilu redovno sukobljava sa lokalnim vlastima koje ne poštuju osnovne tehničke i higijenske standarde.

Međutim, kad se pokrenu rasprave o zagađenju životne sredine ili o dejstvu štetnih industrijskih gasova na klimatsko otopljavanje, javnost se mnogo ne uzbuđuje. Po mišljenju profesora Džou Đija, stručnjaka za klimatske promene na Narodnom univerzitetu u Pekingu, javnost ili nije dovoljno svesna opasnosti ili se prema njoj ravnodušno odnosi. Njega to podseća na raspoloženje u Evropi iz sedamdesetih godina prošlog veka.

Hoće li se Kina, zbog svoje ekološke krize sa globalnom dimenzijom, naći pod međunarodnim pritiskom da se, kao i razvijene industrijske zemlje, pridržava odredbi Protokola iz Kjota, iz kojih su dosad bile izuzete zemlje u razvoju?

Ona je, i ne čekajući na pritisak, sama sačinila nacionalni program po kome će do 2010. smanjiti potrošnju energije (po jedinici bruto nacionalnog programa) za 20 odsto, a izlive otpadnih materija za 10 odsto. Međutim, u tom programu se ne predviđa i manja proizvodnja uglja. Ugalj je i dalje glavni energent na kome se zasniva privredni razvoj zemlje.

Zasad nema većeg međunarodnog pritiska. Kinezi su podsetili da su i razvijeni doprineli njihovom teškom stanju: zapadne investitore zanimaju profit i jevtina radna snaga, a ne i klimatsko otopljavanje ili zatrovan vazduh. Prva reagovanja su u skladu sa kineskim očekivanjima: da se Kini omogući da lakše u razvijenim industrijskim zemljama kupuje čistiju tehnologiju koja nanosi manju ekološku štetu.