"Sombrero" za srpske pare iz sveta
Stručnjaci Svetske banke učinili su ono što nije Vlada Srbije: sačinili su studiju o prilivu doznaka iz srpske dijaspore, posebno iz Nemačke kao zapadnoevropske države u kojoj ima najviše naših građana, sugerišući zaključak da bi Srbi u rasejanju mogli mnogo više da pomognu šaljući novac u otadžbinu kada bi bili organizovani u – zavičajne klubove i udruženja. Predlažu takozvani meksički model zavičajnih udruženja koji već daje izuzetno vidljive rezultate. Nema sumnje da su po ekonomskim efektima pripadnici srpske dijaspore najbolji izvozni proizvod sa ovog prostora.
Samo lane, prema rečima guvernera NBS Radovana Jelašića, doznake iz inostranstva premašile su tri milijarde dolara, a 2004. ta cifra bila je oko 4,1 milijardu dolara. Na drugoj strani, Srbi, pa i oni u dijaspori, kubure sa sopstvenim organizovanjem i najčešće deluju nesinhronizovano i stihijski, što su pre srpske vlade i resornog ministarstva shvatili u ekspertskom timu Svetske banke i ponudili odgovarajući "sombrero" za srpske pare iz sveta.
– Priliv deviznih doznaka iz godine u godinu je sve veći, a posebno raste deo kolektivnih deviznih doznaka, dok su zavičajna udruženja doprinela da se korišćenje deviznih doznaka usmeri u produktivne svrhe – pojašnjava dr Vladimir Grečić, stručnjak za migracije u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. On podseća ovdašnju javnost šta valja činiti da se i u ovoj oblasti uhvati korak sa svetom. O tome je bilo reči i na nedavno održanoj Međunarodnoj konferenciji o doznakama u Beogradu i Okruglom stolu Naučnog društva ekonomista i Privredne komore Srbije.
Da bi se razumelo zašto Srbi moraju da budu spremni da "šajkaču zamene sombrerom" pomaže i ova ilustracija o doprinosu zavičajnih udruženja Meksiku: prema podacima Centralne banke, devizne doznake migranata ove zemlje u 2005. godini dostigle su 20,6 milijardi dolara; isti izvor tvrdi da je taj iznos šest puta veći od iznosa deviznih doznaka koji je Meksiko ostvario u 1995. godini; takođe, Centralna banka Meksika je prognozirala da će ova zemlja u 2006. godini ostvariti čitave 24 milijarde dolara po osnovu deviznih doznaka.
– Zavičajna udruženja Meksikanaca su formirana u svim delovima SAD. Mnoga od njih su u državama Ilinois, Kalifornija, Njujork, Teksas i Nevada. Više od 600 zavičajnih udruženja Meksikanaca registrovano je u tridesetak gradova SAD, od kojih je 218 samo u Los Anđelesu. To je i najbrojnija zajednica Meksikanaca u SAD, slede Čikago i Njujork – ističe Grečić.
Dosadašnja istraživanja, posebno u SAD i Kanadi, pokazala su da je za mnoge migrante prioritet da, bez obzira na život i rad u tuđini, ostanu u vezi sa porodicom i prijateljima. Oni to postižu obilaženjem rođaka, posetama zavičaju i slanjem deviznih doznaka. Međutim, emocionalne veze sa otadžbinom nisu limitirane samo na porodične veze, budući da migranti takođe nastoje da sačuvaju svoj kulturni identitet i posluju sa firmama iz otadžbine, kupovinom nostalgičnih proizvoda iz zemlje porekla i slično. Drugi tip njihovog angažovanja su zavičajna udruženja ili zavičajni klubovi.
– Zavičajna udruženja kreiraju novi smisao zajedništva imigranata novijeg doba sa sličnim poreklom. Ona takođe predstavljaju jedan transnacionalni identitet zasnovan na nekim posebnostima zemlje porekla i na prihvaćenim vrednostima zemlje u kojoj žive i privređuju. Deluju širom zemalja imigracije – u SAD, Kanadi, evropskim zemljama, kao i u zemljama istočne Azije. Njima obično upravlja bord direktora ili izabrani službenik. Ona udruženja koja su dostigla institucionalnu zrelost nastoje da imaju neprofitni status i traže čak izvore finansiranja iz organizacija i vlada zemlje u kojoj rade – objašnjava naš sagovornik, napominjući da su sve češća tumačenja prema kojima su ovakva udruženja i klubovi svojevrstan vid ekonomske saradnje dijaspore i matice.
Reč je o filantropskim organizacijama koje skupljaju novac za dobrobit svoje matice, organizovanjem igranki, pompeznih svečanosti, preko prodaje žrebom, piknika, rodea, članarine i privatnih donacija. Njihovim širenjem zavičajna udruženja pristupaju fondacijama. Prikupljeni novac investiraju u javnu infrastrukturu: izgradnju ili popravku puteva, mostova, parkova, crkava, škola, sportskih objekata, ulica itd; u društvene projekte: za podršku zdravstvenim i dečjim ustanovama, staračkim domovima; u donacije za nabavku kola hitne pomoći, medicinske i školske opreme, grantova za obrazovanje... U svemu tome država uzima aktivno učešće, i to je ono na čemu u srpskom slučaju insistira Grečić:
– Savez klubova južne Kalifornije i gradska vlada gradića Zakatekas kreirali su program "dva za jedan", koji je kasnije prerastao u program "tri za jedan". U ovom programu Savez, država i opštinska vlada daju po dolar na svaki prikupljeni dolar od zavičajnih klubova Meksika za razvoj područja porekla migranata. Godine 1990. Savezna vlada Sjedinjenih Država Meksika izradila je Program za meksičke zajednice u inostranstvu u okviru Ministarstva spoljnih poslova koji funkcioniše preko konzularne mreže u SAD. To je dovelo do osnivanja brojnih zavičajnih udruženja, klubova i saveza širom SAD – veli.
Iznoseći ove činjenice, dr Vladimir Grečić nastavlja da razrađuje ideju o srpskim zavičajnim udruženjima. Država bi, smatra on, trebalo za početak, da podstiče njihovo osnivanje:
– Čini se da bi, najpre, trebalo pokušati da se inicira osnivanje zavičajnih udruženja u Nemačkoj, gde je srpska dijaspora najbrojnija, potom u Švajcarskoj i Austriji. Za razliku od latinoameričkog iskustva, Srbija bi mogla da ide dalje podstičući stvaranje zavičajnih udruženja, sugerišući sakupljanje etnokapitala i njegovo ulaganje u privredni razvoj zemlje vodeći računa o specifičnosti srpske dijaspore i o oblicima vlasništva koja mogu da budu od presudnog značaja. Prema stručnjacima Svetske banke, doznake su vrlo značajne za privredu Srbije. Doznake doprinose brzom rastu privatne potrošnje, bankarskim depozitima, deviznim rezervama i bruto domaćem proizvodu – naglašava.
Zavičajna udruženja su pokazala veliku fleksibilnost kada je reč o investicijama i sposobnost da organizuju mrežu volontera koji će se angažovati u odlučivanju o društvenim projektima i na njihovoj implementaciji.
– I pored toga što je poslednjih godina došlo do znatnog povećanja priliva stranih direktnih investicija, njihov nivo još nije dovoljan. Ono što je posebno značajno jeste da su ulaganja naše dijaspore vrlo skromna. Stranci u razgovorima o direktnim stranim investicijama često postavljaju pitanja da li naši zemljaci iz inostranstva ulažu svoja sredstva u svoju otadžbinu, u Srbiju. Za njih je upravo značajan indikator povoljne investicione klime u zemlji porekla migranata ukoliko oni koji znaju jezik, propise, najbolje poznaju mentalitet ljudi, običaje, situaciju u domovini, ulažu svoji kapital u otadžbinu – navodi Grečić još jedan razlog za novi pristup organizovanju srpske dijaspore. On napominje da je potrebno je da izradi ozbiljna strategija saradnje sa dijasporom.
-----------------------------------------------------------
Jedna petina iz Nemačke
Procenjuje se da Srbi iz Nemačke učestvuju sa preko 20 odsto u ukupnom prilivu doznaka. U toj zemlji je bilo oko 568.000 Srba i predstavljali su treću po veličini grupu stranaca u Nemačkoj, posle Turaka i Italijana. Poznato je da migranti svoje devizne ušteđevine šalju kroz formalne (bankarski i finansijski sektor) i neformalne kanale. U slučaju priliva deviznih doznaka iz Nemačke u Srbiju, stručnjaci Svetske banke su procenili da je 50 odsto priliva išlo kroz formalne, a 50 odsto kroz neformalne kanale.
Kroz kolektivne devizne doznake migranti su u mogućnosti da mobilišu finansijske resurse i da ih usmeravaju u razvojne svrhe, sa ciljem da se poboljšava kvalitet života građana zemlje porekla i unapredi društveno-ekonomski razvoj otadžbine.