Slikar ili naučnik, šta li će biti?

Dušan Krtolica je sasvim običan dečak. Jedanaestogodišnjak, učenik petog razreda Osnovne škole „Laza Kostić” u Novom Beogradu. I niko u prvi mah ne bi pomislio da u sebi krije dve vrste genijalnosti. Sposobnost da bez greške „skine” Direra i da iz glave precizno nacrta više hiljada životinja, praistorijskih i danas postojećih, na osnovu tačnih karakteristika. Kao i umešnost da sve te zverke, ptice, bube pobroji, sa periodima kad su nastali, navikama ishrane i parenja...

Pa čak i ako je neko Dušana već video na TV-u, ono što će od njega čuti uživo nadaleko premašuje viđeno. Možete ga sresti svake nedelje pre podne kod Čarlija, tačnije slikara Zorana Čalije, čiju školicu pohađa.

Škola je mala, a mnogo đaka, đačkih roditelja, mnogo štafelaja, stolica, završenih radova, još „nevinih” slikarskih platana... Ali Dušana čeka mesto, odmah pored druga Alekse Kisića, takođe vrlo talentovanog crtača i odličnog đaka.

– Oni su mi kao Leonardo i Mikelađelo – poredi ih Čarli uz smešak sa dvojicom renesansnih rivala i velikana umetnosti. Međutim, takmičenja ovde nema pa dečaci prijateljski ćućore dok na belim papirima polako nastaju dve nezavisne priče. Kad se umori od zadatka (jedna od grafika Direra), Dušan crta geranuka, njemu „omiljenog među šupljorogim preživarima”, a Aleksa svira gitaru (u duetu sa nastavnikom). Da je lepo vreme, a ne kiša, Čarli bi ih sve „oterao” na 15 minuta do igrališta.

Dušanu, kako kaže, prija slava, ali je za razgovor je spreman i otac Dragan.

– Počeo je da crta sa dve godine i na to nismo obraćali pažnju, iako su to često bili prepoznatljivi oblici poput kita, a ne žvrljotine – kaže otac. Prizori kita su se ponavljali, a onda je Dušan na svom još „bebećem” jeziku počeo da o kitu i priča. Tada su roditelji shvatili da mali Dušan reprodukuje delove naučnih emisija sa televizije. Uvideli su da ništa nije „bezveze”, već da ima ozbiljan kontekst.

Pasija prema crtanju sve većeg broja životinja je rasla, pa je porodica Krtolica nedeljno trošila tabak (500 komada) papira.

– On bi počeo, pa ako mu se ne bi dopalo, crtež je bacao i prelazio na novi – seća se Dragan sinovljevih umetničkih prapočetaka. Karakteristično za taj period je bilo to što je mališa vidno uživao u svom svetu. Da li u nemačkoj šumi iz eocena pre 49 miliona godina ili u dubinama današnjeg Atlantika, zavisilo je od raspoloženja. Doduše, tačne lokacije i datume svojih putovanja Dušan je saznao tek koju godinu kasnije, kad je za rođendan dobio (skupu i obimnu) enciklopediju o životinjama.

Već sa četiri ga je majka dovela kod Čarlija. Čisto da vidi da li roditeljska ljubav umišlja talenat ili dar realno postoji.

– Nacrtao sam gradilište i par buldožera i bagera, i Čarli me je primio iako sam bio mnogo mlađi od ostale dece – smeši se dečak bezazleno. A zapravo je čudno što se uopšte toga seća, a kamoli što je sa četiri znao da nacrta ove glomazne skalamerije. Međutim, to je sasvim malo čudo u odnosu na druga koja nas tek čekaju.

Od nabrajanja „raznih” pretkambrijuma, kambrijuma, ordovicijuma, jura i drugih geoloških perioda kad su nastali razni organizmi, koje Dušan „rafalno” sortira, slušaoca ume da zaboli glava, jer previše je novih podataka, a on željno čeka znak da nastavi.

Kao neki mađioničar koji traži da izvučete kartu, on zahteva da izaberete vrstu, sadašnju ili pređašnju, čije navike će spremno izneti do tančina. Dušan ima i omiljenu teoriju nastanka Zemlje, dok ga univerzum naročito ne zanima.

– On sve pamti, a ništa ne zaboravlja, i tako samo popunjava šupljine – otac je i dalje impresioniran količinom znanja koja staje u tu malu glavu. Naša bi, veća, čini nam se, do sad eksplodirala od pritiska.

Tako snažni talenti traže opredeljenje, ali za to je još rano. Dušan bi, ipak, bar malčice radije da postane zoolog, nego slikar. Taj prvi dar se brusi u dijalogu sa nastavnicima, službenicima Prirodnjačkog muzeja, rendžerima zaštićenih parkova, ali se već sad dešava da zna mnogo više od „pretpostavljenih” iz tih ustanova. – Jednom je crtao na plaži, a dvojica ljudi zagledala i divila se. Ispostavilo se da je jedan profesor na Akademiji u Kragujevcu koji je tvrdio da Dušan crta bolje od studenata –  potkrepljuje otac slikom s plaže razvoj druge, paralelne „karijere”. Dodali bismo da crta mnogo bolje i od mnogih profesora, al’ se tako razbuktava sujeta.

Za taj pojam Dule još ne zna, niti ga oseća. On crta kao da se igra.

– To i jeste suština stvaralaštva – igra, kao neprekinuta nit sa detinjstvom – objašnjava Čarli. I dodaje da je i svaka škola dobra, a više nastavnika znači bogatiju nadgradnju.

Mali naučnik slikar je do sada već imao tri samostalne izložbe. Jednu u beogradskom Studentskom kulturnom centru, pa u Vranju i Surdulici. Bile su veoma posećene, a uskoro je Dušan postao najpoznatiji jedanaestogodišnjak u Srbiji. Oko njega su se otimali mediji, stizali su mnogi pozivi za izlaganje u inostranstvu, stekao je 5.000 „frendova” na „Fejsbuku”. Sa ovim poslednjim „četuje” na raznim jezicima, a kad zapne, tu je „Guglov” prevodilac.

– Mnogi traže i da kupe Dušanove crteže, ali mi na to ne pristajemo. Kad poraste, sam će odlučiti šta će i kako će – objašnjava otac, za sada zadužen i za kontrolu FB prijatelja. Duletovi snovi idu u drugom smeru: on bi da napravi enciklopediju životinja u kojoj bi on sastavio sve odrednice i napravio sve ilustracije. A san nad snovima mu je da otkrije novu životinjsku vrstu, verovatno na još neistraženoj Papua Novoj Gvineji.

– Naučnici nekad i ne znaju da su otkrili nešto novo dok ga dobro ne izuče. Ili po predanjima znaju, recimo, kako se to stvorenje ’vabi’ i onda ga mame na razne načine – objašnjava Dušan tok naučnog procesa.

„Dupli genije”, sad ga već možemo tako zvati, pošto ne znamo prikladniji termin, prati sva naučna dostignuća, naročito arheološka, svima im se divi, ali izdvaja argentinosaurusa pronađenog u Patagoniji, najvećeg od svih dinosaurusa koji je kao mladunče dobijao na masi po 40 kila dnevno.

– Iako mnogi misle da su u praistoriji živele mnogo krupnije životinje, upravo je danas na planeti najveća vrsta od postanka – plavi kit – kao pravi naučnik Dušan razbija još jednu od zabluda.

Premda sve životinje voli, ima jedne koje se plaši, a to je arktička meduza.

– Najveći košmar mi je slika da zaronim u njihovo jato – priznaje dečak. Pitamo ga da li postoje realne šanse da se to dogodi, misleći prvenstveno na daljinu i nepristupačnost Arktika.

– Vrlo je verovatno, srešću se sa njima da prevaziđem svoj strah – Dušanova vera nema veze sa razdaljinama. 

Ali proći će još neko vreme dok do toga ne dođe, koje će Dule iskoristiti na najbolji način. Sad se još mazi sa roditeljima, ali će uskoro proširiti interesovanja. Srećom pa ima malo izgleda da nešto promeni njegovu dobru ćud. I humor, uglavnom okrenut prema sebi, koji čini da odličan crtež gorile proglasi za autoportret.

Primetili ste da nismo puno rekli o načinu Dušanovog crtanja, o tim fantastičnim, a realnim prikazima faune? O tananim detaljima koji kao da teku s vrha Duletovog flomastera? Što trošiti reči, kad imamo sliku, mnogo ubedljiviju od likovnih kritika?

 -------------------------------------------------------------------------

Mesožderka

Na Dušanovu izložbu u Surdulici došlo je mnogo sveta, a među njima i čuvari rezervata prirode Vlasinskog jezera. Nakon zvaničnih priznanja, hteli su Duletu i nešto da pokažu. Posle vožnje po vijugavim putevima, po jakom pljusku, izašli su na mesto gde se skriva endemska vrsta mesožderke, vlasulja.

– Bio sam jako uzbuđen, iako se radilo o biljci, jer je malo koje dete imalo priliku da vidi ovu endemsku vrstu – objašnjava Dušan, a reč „dete” teško ide uz ostatak teksta.