Srbija među pokrajinama

"Kad ’oću kupim dreške, moram palim za BG. Kad hoću na TV, moram palim za BG. Kad ’oću bolji poso, moram palim za BG. Braćo, sestre, šta vam je. BG glavni je. Ko bre za to vuče konce. A dobri smo vam bili kad smo lupali u lonce". Ili: "Dok god budete tripovali da je Beograd centar sveta, ova će napaćena Srbija i biti podeljena na geta".
Ovo su delovi pesme "Centrifuga" grupe niških reperanastale otprilike u vreme kada je iz Niša krenula inicijativa za regionalizaciju Srbije. Pesma sa dosta gorčine i jeda govori o podređenom položaju takozvane "uže Srbije" u odnosu na glavni grad, a lako bi mogla da bude i neka vrsta himne zagovornika stvaranja novih pokrajina ili regiona južno od Save i Dunava. Jer, glavni motiv inicijative, čiji je najistaknutiji promotor Nišlija Boško Ristić, poslanik i član Predsedništva Demokratske stranke, jeste da se kroz novu teritorijalnu organizaciju zemlje stvore uslovi da se siromašni i nerazvijeni jug približi razvijenijem i bogatijem severu, odnosno Beogradu i Vojvodini.

Kakvu autonomiju hoće "južnjaci", bar ovi koji o tome javno govore? Boško Ristić za "Politiku" tvrdi da bi "građani jugoistočne Srbije bili potpuno zadovoljni onim što Vojvodina ima" (nadležnostima, ovlašćenjima, izvorima prihoda). Na opasku da neki vojvođanski funkcioneri upravo traže više od ovog što imaju, Ristić odgovara da očigledno "sit gladnome ne veruje".

Regionalizacija Srbije je, po njegovim rečima, "nasušna potreba jer je nedopustivo da postoje takve razlike kao što je, recimo, 15 puta manji bruto društveni proizvod u nekim krajevima u odnosu na Beograd i Vojvodinu". Ristić, pri tom, misli na južnu i jugoistočnu Srbiju (Jablanički i Toplički okrug), ali i na opštine na jugozapadu, kao što su Sjenica i Tutin. Daje i sledeće primere: najgori regionalni put je Niš - Merdare, negativni demografski indeks je najizraženiji u opštinama "naslonjenim" na Kosmet, a u selu Grabovnica u opštini Kuršumlija, koje ima 20 đaka, lekar dolazi jednom nedeljno, puta nema, a mesna kancelarija, koja nema ni struju, ni telefon, otvara se dva puta nedeljno.

Zaista, prema Strategiji za smanjenje siromaštva koju je usvojila Vlada Srbije u oktobru 2003. godine, region sa najvišim udelom siromašnih je jugoistočna Srbija (23,5 odsto stanovnika ovog regiona je siromašno). Slede zapadna Srbija (13,2 procenta), istočna Srbija (11,4 procenta), Šumadija (9,7 procenata), pa Vojvodina (7,9 procenata) i Beograd (4,2 procenta siromašnih stanovnika).

Ali da li je regionalizacija pravi način da se Srbija ravnomernije razvija?

Ističući da će jedan od osnovnih ciljeva Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja biti definisanje mehanizama za podsticanje ravnomernijeg regionalnog razvoja da bi se smanjile razlike u razvijenosti, Verica Kalanović, državni sekretar za regionalni razvoj i funkcioner G17 plus, kaže da se u Srbiji koristi "administrativna i teritorijalna podela na okruge i opštine bez sagledavanja stvarnih potreba stanovnika koji u njima žive".

- Nove administrativne podele ne bi donele novi kvalitet, zbog čega će Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja predložiti definisanje teritorijalnih celina prema ekonomskim kriterijumima i u skladu sa praksom Evropske unije - kaže Verica Kalanović za naš list.

Prema njenim rečima, u drugoj polovini 2008. godine u skupštinskoj proceduri naći će se predlog zakona o regionalnom razvoju, kojim će se odrediti kriterijumi za razvrstavanje opština i gradova u četiri grupe po razvijenosti.

Kada govori o decentralizaciji, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Milan Marković (DS) ne govori (za sada), međutim, i o regionalizaciji Srbije, nego samo o potrebi proširenja nadležnosti opština i gradova, na čemu se, kako kaže, ozbiljno radi. "Usklađivanjem zakona koji uređuje lokalnu samoupravu sa Ustavom,biće uspostavljen stabilan sistem na lokalu što bi omogućilo efikasnije funkcionisanje samih jedinica lokalne samouprave", kaže Marković za "Politiku"

Samo ojačavanje opština, međutim, nije dovoljno, smatra njegov partijski kolega Boško Ristić. Suštinska decentralizacija je potrebna i sve poslove, koji mogu da se "spuste" na niži nivo, treba prepustiti nižim organima ali lokalna samouprava ne može, recimo, sama da brine o regionalnim putevima, upravljanju otpadom, kapitalnim investicijama poput izgradnje regionalnog vodovoda... To su poslovi, kaže Ristić, kojima bi na najbolji način mogle da se bave regionalne autonomije.

Interesantno je da pre četiri godine Ristić kao predsednik skupštinskog Administrativnog odbora, u vreme kada je ondašnja Ustavna potkomisija predlagala podelu Srbije na pet pokrajina, za jedan dnevni list rekao sledeće: "Za Ustavnu komisiju apsolutno je neprihvatljivo rešenje o podeli Srbije na pet, šest ili deset pokrajina. Srbija će biti decentralizovana, ali će se vlast približiti građanima do nivoa opština i gradova, a prvi put će se uvesti i ustavna kategorija - garancija imovine lokalne samouprave".

Šta je uticalo na promenu stava? Kako kaže, prvo ekonomski položaj ljudi koji žive van Vojvodine i Beograda, posebno u jugoistočnoj Srbiji, a drugo - novi Ustav, koji daje mogućnost osnivanja novih pokrajina i to različitog stepena autonomije.

- Ja sada ne iniciram stvaranje autonomne pokrajine, nego zakona o autonomnim pokrajinama i regionalnim autonomijama, odnosno tražim da se primeni Ustav Srbije i zakonom precizira postupak za formiranje regija i pokrajina, njihova organizacija i nadležnosti. Licemerno je govoriti da to u Ustavu piše, ali da nije vreme za to. Znači, ili treba da menjamo Ustav, ili da ga primenjujemo - ističe Boško Ristić.

Treći tip države

Sociolog politike Jovan Komšić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu, autor knjige "Dileme demokratske nacije i autonomije", podržava ideju o regionalizaciji Srbije, jer je, kako kaže, pored tržišne ekonomije i parlamentarne demokratije, i decentralizacija elementarna pretpostavka savremene evropske države.

Regionalna država je, ističe on, treći tip države, koji afirmiše pozitivne strane i federalne i unitarne države. Istorijske okolnosti 20. veka rodile su regionalnu državu kao treći model i to u fazi demokratizacije društva. Tako je regionalizovana Italija posle Musolinija i Španija posle Franka. U Italiji su shvatili da će zadržati Siciliju samo ako joj daju autonomiju, tako da danas predsednik sicilijanske vlade sa punim pravom glasa učestvuje u donošenju odluka Vlade Italije koje se tiču direktnih interesa Sicilije. Italija ima 15 "običnih" autonomija i pet specijalnih - za specifične regije kakva je i Sicilija.

Zahvaljujući ustavno-pravnom i političkom senzibilitetu za različitost (priznavanjem identiteta istorijskih pokrajina kao što su Katalonija i Baskija), Španija je uspela da održi jedinstvo države i spase je čak od građanskog rata posle Frankove diktature.

Čak i Francuska, kao klasičan primer unitarne države, od sedamdesetih godina 20. veka formira regionalna tela, zbog lakšeg odlučivanja, ekonomskih tokova i demokratizacije, iako je to još samo administrativna decentralizacija.

- Za svih 46 država Saveta Evrope decentralizacija i princip supsidijarnosti (princip da se na nižem nivou traže rešenja, pre nego što intervenišu viši - prim.a.) sve više postaju mera stvari. Ali, mentalitet političke klase u Srbiji je i dalje takav da je, po njima, jedinstvo države ako ministar za kapitalne investicije ima pravo sam da odlučuje kako i gde će praviti puteve - kaže Komšić.

On posebno ističe problem nedostupnosti evropskim strukturnim fondovima, namenjenim regijama - koje Srbija nema. Rumunija i Bugarska su to uvidele i sve više idu na decentralizaciju i dobijaju značajna sredstva za svoje regije.

Ideja regionalizacije, po njegovim rečima, može stvoriti otpor kod manje obrazovanih građana, kod gubitnika tranzicije i kod ljudi sklonih autoritarnim modelima politike. Na pitanje kojim rečima bi upravo njima objasnio zašto je to dobro za Srbiju, profesor Komšić kaže: "Dobro je zbog toga što će ljudi postati odgovorniji domaćini u svom kraju i svojoj regiji. I što će građani imati mogućnost da efikasnije kontrolišu svoje izabrane političare i utiču na dnevni red institucija u zajednicama u kojima žive. Sa regijama politika može postati razgovetnija debata i arena koja može uticati na kvalitetniji svakodnevni život".