Demokratsko jevanđelje po Keriju

Slobodni izbori nisu nužno uvod u istinsku demokratiju, bezmalo proročki je minulih dana rekao američki državni sekretar Džon Keri. I ova izjava bi imala političku težinu da šef diplomatije SAD nije taj zaključak potkrepio ocenom da to dokazuju višemesečni protesti u Ukrajini koji su doveli do svrgavanja predsednika Viktora Janukoviča, kao i to što je egipatska vojska skinula sa vlasti prvog demokratski izabranog predsednika Egipta Muhameda Mursija.

Iako je u pravu da „demokratija nije definisana isključivo izborima” i da „možete imati demokratski izabranu vladu, ali da nemate demokratski utemeljene reforme koje vam zapravo pružaju punu, praktičnu i funkcionalnu demokratiju”, Keri i američka spoljna politika u praksi ne dokazuju iskrenu privrženost ovim ocenama. Uprkos tome što na unutrašnjem planu SAD predstavljaju u najvećoj meri demokratsku i slobodnu zemlju, na spoljnopolitičkom planu Vašington koristi demokratiju i ljudska prava skoro isključivo kao polugu za ostvarivanje svojih spoljnopolitičkih interesa.

To dokazuje činjenica da su za Vašington ukrajinski antivladini protesti bili „odraz neverovatne žudnje za modernošću, promenom, izborom i moći pojedinaca”, dok je 2011. američka administracija vrlo glasno ćutala kada je vlast sunitske kraljevske porodice u Bahreinu, uz pomoć saudijskih vojnika, u krvi ugušila antivladine proteste šiitske većine.

Razlog je jasan: dolazak doskorašnje opozicije na vlast u Ukrajini znači širenje američkog uticaja u geostrateškom dvorištu američkog konkurenta – Rusije. S druge strane, eventualne promene u Bahreinu bi dovele na vlast šiitske političare, koji bi nastojali da uspostave jače veze sa šiitskim Iranom a to bi bila noćna mora za SAD.

Slične razloge Amerika ima i kada ne insistira na demokratskim promenama ili ljudskim pravima i slobodama u Saudijskoj Arabiji i ostalim zalivskim državama, u kojima su na vlasti njihovi verni prijatelji kojima prodaju američko oružje a kupuju jeftinu naftu. Kada bi u narodnom buntu bile promenjene te vlasti, ove zemlje bi mogle da postanu nezavisne od američkog uticaja jer imaju naftne resurse. S druge strane, Egipat je zavistan od američke pomoći tako da i posle pada Hosnija Mubaraka, SAD nisu izgubile moć pa čak i u vreme Mursija. Ipak, u strahu da islamistički pokret Muslimanska braća neće biti tako poslušan i da bi iz Egipta mogao uspešno da proširi svoj uticaj na arapske zemlje u regionu, Amerikanci nisu ni trepnuli kada je egipatska vojska u vojnom puču svrgla Mursija a gušeći masovne proteste pobila više od 600 demonstranata koji su želeli na ulici da odbrane svoj glas dat Muslimanskoj braći.

Za Kerija je taj nimalo demokratski potez egipatske vojske bio „ponovno uspostavljanje demokratije”. Takvu ocenu sigurno ne bi dao da je Janukovič, pre bekstva iz Kijeva, realizovao planiranu opsežnu „antiterorističku” operaciju kojom je, kako navodno ukazuju proceureli dokumenti bivše ukrajinske vlasti, planirao da „očisti” demonstrante sa ulica i to akcijom 22.000 pripadnika policije i vojske.

Očigledno da sve velike sile, pa i SAD, smatraju da imaju jedinstveno božansko viđenje šta je u svetu demokratski čin a šta ne. Tako je moguće da, po svojevrsnom demokratskom jevanđelju po Keriju, u Ukrajini se ističe da je „imala neverovatnu kleptokratiju, bez istinskog predstavljanja, bez glasa za opoziciju, bez volje da se opozicija sasluša, već su, umesto toga, opozicionari hapšeni”, dok se takav scenario u Egiptu predstavlja kao vaspostavljanje demokratije.

Što je najgore, demokratija širom planete suočava se sa brojnim izazovima. Pritom tu nije pitanje samo spornog američkog izvoza demokratije u Avganistan i Irak, u kojima svaki dan gine na desetine civila, već i sve prisutnijeg trenda da se zarad „viših ciljeva” demokratija gura u drugi plan, čak i u demokratskoj Evropi. Čak i zapadni analitičari priznaju da su 2011. formiranje tehnokratskih vlada Marija Montija u Italiji i Lukasa Papademosa u Grčkoj predstavljali poraz demokratije jer su te vlasti formirane, ne kao rezultat volje birača, već pod pritiskom Berlina i Brisela kako bi bile sprovedene mere štednje.

Zalaganje za demokratiju je odavno postalu poluga spoljnopolitičkog pritiska a ne potvrda doslednosti vrednostima. To će se uskoro vrlo dobro videti i to ne samo tako što će Rusija želeti da vojno zaštiti demokratiju i ljudska prava na Krimu. Naime, već postoje dobre naznake da će pad Janukoviča imati sličan efekat na postsovjetski prostor, kao što je na arapsko proleće imalo svrgavanje Ben Alija i Mubaraka. Sledeći kandidat se, sudeći prema američkoj štampi, već zna – Gruzija. Iako premijer Gruzije Irakli Garibašvili pokušava da otopli veze sa Moskvom a ujedno se približi EU i NATO, to što ga uticajni američki „Forin polisi” označava kao nekog ko je krenuo Janukovičevim putem možda govore više od svega.