Oslabljena moć Putina

Ukrajinska zbivanja, ma koliko se ticala samo žitelja ove bivše sovjetske republike, pokazala su i da toliko isticani politički uticaj ruskog predsednika Vladimira Putina na ovim prostorima nije u potpunosti neprikosnoven. Da li je uzrok tome činjenica da se Putin, u slučaju Ukrajine, oslanjao na nepouzdanog i, kako se pokazalo, duboko korumpiranog Viktora Janukoviča ili jednostavno neke stvari nije bilo moguće sprečiti, ostaje svetskim analitičarima da lome glave.

Ne treba smetnuti s uma da je u nedavnom „okršaju sa zapadnjacima” u Ujedinjenim nacijama, a povodom Sirije pa i Irana, Putin sebe promovisao u svetskog mirotvorca. Naravno, njegovi protivnici nisu tu ocenu prihvatili, a kao prilika za odgovor ukazala im se upravo haotična situacija koja u Ukrajini vlada, praktično, još od „narandžaste revolucije” 2004. godine.

Dva su osnovna momenta u spoljnoj politici Rusije: zaštita ruskih interesa svugde gde oni postoje i mirno regulisanje konflikata u okvirima međunarodnih organizacija. Uprkos opstajućoj podeli sveta na „crnu” i „belu” stranu, Putin ne želi sukob sa Zapadom. On želi da se prikaže kao sposoban partner koji može da odigra ključnu ulogu u rešavanju mnogih svetskih problema. Uostalom, to je pokazao i u slučaju Avganistana, dozvolivši američkim trupama na tamošnjem bojištu da se snabdevaju neophodnim materijalom preko ruske teritorije. Takođe, nije oklevao da se nametne kao jedan od nezaobilaznih činilaca u rešavanju bliskoistočnih problema.

Prema rečima politikologa Nikolaja Macučija, gledano iz ugla Zapada, Putin predstavlja kombinaciju Josifa Visarionoviča Staljina i cara Petra Velikog, sa jedinom željom da zaoštri odnose na relaciji Istok–Zapad. Naravno da su stvari daleko složenije i današnji Rusi su svesni da svet iz 2010. nije isti kao onaj iz osamdesetih godina i doba „hladnog rata”.

Spoljnopolitički koncept koji je sačinilo rusko Ministarstvo inostranih poslova podrazumeva višestranu saradnju kao jedan od ključnih resursa u spoljnoj politici. Putin nastoji da Rusiju predstavi kao alternativu američkom i kineskom putu računajući na promene koje se svakodnevno dešavaju u svetu, a posebno kada se imaju u vidu finansijska kriza koja je zahvatila veliki deo zapadne hemisfere. U takvim okolnostima međunarodna saradnja pa i solidarnost predstavljaju jedini izlazak iz globalnih nevolja.

Pri tome Moskva ipak ne krije da je prostor bivšeg Sovjetskog Saveza teritorija nad kojom ona ima veća prava od zapadnih sila. To se pokazalo na primeru Gruzije, a moguće i Ukrajine koja tek traži svoje mesto pod evropskim suncem. Ukrajina je postala deo Rusije 1654. godine i mešanje neruskih zemalja u njenu sudbinu bilo bi jednako mešanju Rusije u odnose britanskih država Škotske i Engleske.

Putinova ideja je stvaranje Evroazijskog saveza (sastavljenog od bivših sovjetskih republika), organizacije koja bi mogla da bude ravnopravan partner sadašnjoj Evropskoj uniji, što bi, po njegovom mišljenju, samo doprinelo boljoj i aktivnijoj saradnji dve strane. Uspešan primer Šangajske organizacije za saradnju pokazuje da Putinova ideja nije lišena osnova i da, između ostalog, i zahvaljujući industrijskoj kompatibilnosti bivših sovjetskih država, ima šanse.

Planovi ruskog predsednika imaju smisla i kada se ima u vidu da u ovom trenutku u najvećoj državi na svetu ne postoji politički lider koji bi mogao da ugrozi njegovu vodeću ulogu.

Dešavanja u Ukrajini svakako su poljuljala samouverenost Putina. Jer demonstracije u ovoj zemlji ne tiču se samo etničkih Ukrajinaca već i ogromnog broja Rusa koji ovde žive. Poseban primer je poluostrvo Krim gde je rusko stanovništvo čak većinsko. Upravo stoga Putin je pred dilemom kako da reaguje. On svakako ne želi rat protiv suseda jer je svestan da bi po prvom ispaljenom metku reagovali politički i vojni krugovi na Zapadu. A to bi ceo svet moglo da uvede u novu nesagledivu katastrofu.

Očigledno je, takođe, da će ruski predsednik morati da buduće pregovore vodi sa novim ukrajinskim predsednikom i novim parlamentom čiji izbori su zakazani za 25. maj. U međuvremenu i jedna i druga strana moraju da računaju na moguće provokacije agresivno nastrojenih grupa kojih ima i među Ukrajincima i među Rusima. Neizvesno je kako će proteći taj period ukrajinskog političkog vakuuma. Ipak ostaje utisak da je ruski uticaj na buduća dešavanja u komšiluku oslabio. Pitanje mnogih svetskih političara sada je da li će Putin taj umanjeni uticaj uspeti da povrati i na koji način.