Od miševa do raka i stezanje kaiša...

Posle višegodišnje podrške Demokratskoj stranci, jedna poznanica je prelomila 2012. da ne glasa za DS zbog već čuvenog vica „mac, mac” vic koji je Boris Tadić ispričao na predizbornoj konvenciji. Sećate se toga? Bivši predsednik Srbije rekao je da mu je tu šalu kazao jedan evropski predsednik. Siže je sledeći: u Briselu su sprovodili eksperimente na četiri grupe miševa u kavezima. Jednima su dali konjak, drugima viski, trećima votku a četvrtima – šljivovicu. Glodari na „kurvoazjeu” su se opustili pevajući francuske šansone, oni što su tamanili „džonija” postadoše nervozni i agresivni, treći, podmazani „smirnofom”, bili su ravnog ponašanja bez emocija, dok su se miševi koji su pili rakiju okuražili, prišli rešetkama i počeli da govore „mac, mac”...

– On nas svodi na pijane miševe koji nemaju osećaj za stvarnost – reagovala je poznanica i okrenula leđa DS-u. Taj vic je u Briselu verovatno bio nov, ali je u Srbiji prepričavan godinama zbog čega su birači u čudu posmatrali vrh stranke kako se valja od smeha dok sluša lidera kako priča bajati vic.

Političari i ovog proleća koriste metafore, metonimije i druga lingvistička oružja, kako bi se približili biračima i udaljili od dosadnih fraza. Ali za razliku od širenja optimizma bez pokrića, u kojem je bivša vlast biračima poručivala da im nedostaje još malo do obećanog društva, nova vlast kao da poručuje biračima da su bili na korak do propasti ili sloma, ali ih je ona izvukla. Tako naprednjaci, čiji lider propagira borbu protiv korupcije kako se „Srbija ne bi vratila u mulj i žabokrečinu” – iako iz nje nije ni izašla – a takođe i oštre ekonomske mere jer „rak ne može da se leči aspirinima”. Ako je hemoterapija kredit iz Emirata, nejasno je zašto kritikuju bivšu beogradsku vlast za zaduživanje.

Koalicija oko SPS-a posebno je živopisna. Ivica Dačić, predvodnik izvršne vlasti, tvrdio je da vlada koju predvodi neće biti „noćna” – jer će se birati po danu, a ne u ponoć. No, sudeći po njegovom predizbornom partneru Milanu Krkobabiću, njeni članovi imaju problema s noćnim utvarama jer moraju da „na adekvatan način upokoje vampira”, u ovom slučaju – vampira neoliberalizma. Dragan Marković Palma je decembra prošle godine ponovio svoju staru izjavu da se „patriotizam ne sipa u traktor”, pripisujući upravo njoj deo zasluga za to što je Srbija krenula evropskim putem. I da se vratimo na Dačića, pa da podsetimo da je u ovoj kampanji, izražavajući sumnju da će NDS, LDP i URS ostvariti osetan rezultat, izvestio javnost da su „braća Grim umrla odavno”.

Koštunica, umesto metafora, radije oživljava mantru o neutralnosti i diskurs izdaje, nazivajući upravo tim imenom Briselski sporazum, ali ne navodi logiku kojom bi uz primenu bescarinskog sporazuma s Rusijom Srbija mogla da postane Švajcarska.

„Mi smo svoje Ukrajine i Bosne već imali”, kaže Čedomir Jovanović, prenebregavajući da u Srbiji ni u najtrusnije doba nije bilo nereda ukrajinskih razmera ni plenumskih pobuna praćenih paljenjem zvaničnih zgrada po uzoru na aktuelne demonstracije u BiH.

Radikali su kanda malo zaćutali o „velikoj Srbiji” i okrenuli se površinski najvećoj zemlji sveta. Njihovu parolu „I Kosovo i Rusija” demantovao je Vladimir Putin nedavnom izjavom da bi i Krim trebalo da ima pravo na samoopredeljenje baš kao što je dato kosmetskim Albancima. Iz SRS-a su oživeli i stare pretnje svođenja Srbije na beogradski pašaluk ako ova stranka ne dobije izbore.

O sličnosti Dinkićevog mahanja ajvarom i čuvene zelene salate Bogoljuba Karića naš list je već pisao. „Stezanje kaiša” je lajtmotiv njegove kampanje. „Tri vlade su sprovodile politiku stezanja kaiša i nisu uspele, četvrta to treba da napusti”, rekao je Dinkić, iako je u sve tri vlade sedeo i on, na mestima bliskim odlukama o bušenju novih rupa na finansijskom opasaču Srbije.

Dragan Đilas poziva se na to da „Srbija klizi u diktaturu jednog čoveka”. Sociolozi opravdano upozoravaju na sve veću koncentraciju vlasti u rukama Aleksandra Vučića, ali istovremeno ne poznaju takav oblik diktatorske lične vlasti gde opozicija uopšte postoji, a kamoli da kritikuje vlast. Uporno insistirajući na tome da aktuelna vlast nije ispunila predizborna obećanja, on je dodao da kad bi „bila koga od njih priključili na poligraf, on bi eksplodirao”. Tu su i Dveri, koje su se u kampanji za Beograd založile da prestonica bude „porodični grad” – šta god to značilo. Ovi čuvari porodice nikad nisu objasnili kako će sprečiti negativne pojave u „osnovnoj ćeliji ljudskog društva” poput muževa koji tuku žene i decu, na šta građanska i stručna javnost godinama skreću pažnju. Na svom sajtu, predstavnici ove liste nazivaju glavne srpske medije „servisima tajnih naloga natokratije”.

„Novi” Boris Tadić više ne priča viceve, ali koristi bauk krize. U spotu govori kako ekonomska recesija u svetu jenjava (da li?), ali se u našoj zemlji još oseća. Nerazumljivo je zašto ga to brine, jer „baš u ovakvoj svetskoj finansijskoj krizi, nalazi se negde i šansa za Srbiju, za ubrzani razvoj” (Boris Tadić, samim sobom, 2008. godine).