Da li će nam metafore rešiti ekonomske probleme

Još osamdesetih godina 20. veka američki kognitivni lingvista Džordž Lejkof došao je do zaključka da metafora nije isključivo stilska figura, već i mehanizam ljudskog mišljenja koji nam pomaže da jedan, najčešće apstraktan i složen pojam, razumemo bolje pomoću drugog, najčešće konkretnog i nama iskustveno bližeg.

Isti autor je devedesetih godina analizirao političke govore u Americi pomoću metafora i metonimija, nastojeći da opiše kako razmišljaju demokrate, a kako republikanci. Došao je do zaključka da i jedni i drugi misle i govore u metaforama iz 18. veka kojima nisu u stanju da reše globalne probleme i konflikte u 21. veku.

Kako bilo, političari mogu da naizgled jednostavnim i bezazlenim metaforama manipulišu osećanjima građana, neprimetno usmeravajući njihovo mišljenje. U tom smislu, najefektnije su jednostavne metafore koje izazivaju snažan emocionalni naboj kod slušalaca jer omogućuju isticanje onoga što je poželjno za političare, ignorišući aspekte problema koji im ne idu u prilog.

Na predizbornoj konvenciji Srpske napredne stranke u Nišu Aleksandar Vučić je upotrebio dve osnovne pojmovne metafore: „ekonomska kriza je bolest” i „srpska ekonomija je bolesnik”.Iz ovoga se nazire čitav metaforički scenario: oni koji odlučuju o ekonomskim merama su „lekari koji propisuju terapiju bolesniku”, te mere su „lekovi”; ekonomsko poboljšanje je „ozdravljenje”. Tu su konkretizovane metaforičke slike: rak, koji se ne može izlečiti aspirinom ili čokoladom, već hemoterapijom.

Šta je manipulativno u ovim metaforama? Najpre, sam izbor konkretnog domena (čovekovo zdravlje), kojim se objašnjava apstraktni domen (ekonomska kriza). Ljudi su izuzetno osetljivi kada je reč o zdravlju, pa je takva metafora pogodna da se izazovu burne emocije slušalaca. Umesto da se građanima taksativno navedu ekonomski problemi i racionalnim argumentima im se predoči neophodnost reformi, Vučić građane ubeđuje iracionalnim argumentima – pominjanjem strašne bolesti, kao što je rak, on se obraća prvenstveno njihovim emocijama, a ne razumu.

Dalje, snažnim kontrastom,stvorenim upotrebom reči aspirin i hemoterapija, prećutane su bar dve stvari: da je Vlada u ostavci pokušala da reši ekonomske probleme kroz solidarni porez i na druge načine koji nisu imali nikakav efekat – to jest imali su dejstvo aspirina – kao i da nas očekuju nove mere, koje bi trebalo da imaju dejstvo hemoterapije. Kako one nisu eksplicitno precizirane, javnost je lišena mogućnosti da ih kritički vrednuje i procenjuje.

Nije samo domen zdravlja, već i sporta, čest teren za metafore političara. Indikativan je odgovor Zorane Mihailović, potpredsednice naprednjaka, kad je upitana ko je kandidat SNS-a za gradonačelnika Beograda. Ona je rekla da su oni „tim”, a da će kandidat biti samo „jedan među jednakima”. Time je upotrebila pojmovnu metaforu „politička stranka je sportski tim” i domen sporta preslikala na domen politike. Nastavak njenog odgovora prelaziu domen crkvene vlasti, jer u pravoslavnoj religiji patrijarh sebe smatra jednim među jednakima. Dakle, dobili smo i metafore da je„gradska vlast crkvena organizacija”, a „gradonačelnik je patrijarh”.

Krivci što već godinama slušamo prazna obećanja i metafore nisu samo političari već i građani. Čini se da nema stranke koja nije obećala smanjenje nezaposlenosti, ali niko ne nalazi za shodno da ih pita kako će to u praksi postići. Stoga, ako budemo prevareni i razočarani i nakon ovih izbora, nemojmo kriviti političare, već isključivo sebe što smo u kampanji poverovali da metafore rešavaju ekonomske probleme.

* studentkinja Katedre za srpski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu