Podzemni rezervoari gase žeđ

Zrenjanin – Nedostatak vode za piće odavno postoji kao planetarni problem. Ili je nema dovoljno, ili je lošeg kvaliteta. U Zrenjaninu je aktuelno ovo drugo. Već tri godine ovde je voda iz vodovoda zabranjena za piće i pripremu hrane, a ova tema, ma koliko je gurali pod tepih, uvek izađe na videlo, a posebno za sušnih i vrelih dana.

Ispravnost zrenjaninske vode je pod sumnjom iz više razloga, a pre tri godine, sanitarni inspektor je zabranio njenu upotrebu, jer sadrži prekomernu dozu otrovnog arsena. Tu su i organske materije, budući da se ovdašnja voda crpi iz podzemlja, sa dubine od preko sto metara, u koje se nekada davno povuklo Panonsko more, bogato florom i faunom. Prisutni su i metali od kojih tečnost ima žutu boju, ali i niz drugih neželjenih elemenata.

Interesantno je da priča o snabdevanju Zrenjaninaca zdravom vodom uvek počinje od zahteva za gradnju fabrike, a ne od pomisli da se traži jeftiniji način kojim bi građani došli do ispravne vode. Tako se, već godinama, prave projekti i postavljaju pilot-postrojenja, sve sa krajnjim ciljem da se odabere isporučilac opreme za fabriku, koja bi koštala najmanje 20 miliona evra. Njena gradnja je ušla i u strategiju razvoja opštine, kao prioritetan zadatak. O toj potrebi napisane su hiljade stranica raznih elaborata, a fabrika vode je obavezni hit uoči svakih izbora.

Forsiranje priče

O istoj stvari u Zrenjaninu postoji i drugačije mišljenje, ali o njemu se u javnosti mnogo manje govori. Ono podrazumeva da je prekomerna zagađenost ovdašnje vode u stvari – isforsirana priča. I to najviše od političara i proizvođača flaširanih voda. Zagovornici ovakvog stava zahtevaju priseban pristup, naročito kada je reč o rešenosti da se gradi skupa fabrika za preradu.

Za "Politiku" su ovu problematiku komentarisali diplomirani inženjeri-tehnolozi, dokazani stručnjaci, koji su sada u penziji i daleko od svake vlasti i politike. Tako, Erne Švan smatra da strateško rešavanje snabdevanja Zrenjanina vodom za piće mora uzeti u obzir vodu iz Tise, posebno zbog sve manjih zaliha u podzemnim tokovima, koje sada građani troše.

– Kada je reč o vodi za piće, odnosno onoj iz mreže, treba reći da je sadašnje stanje, u kome se ona troši za sve, a najmanje za piće i kuvanje – neodrživo. Preciznije rečeno, očekivanje da se kvalitetna voda troši u širokoj primeni, a da ne bude skupa, nerealno je. Treba imati u vidu da postoji već zagađenih 290 kilometara mreže i da bi ekstrakvalitetna voda iz vodovoda podrazumevala i njihovu zamenu. Grad treba da ima posebno mini-postrojenje koje će davati dnevno po pet litara zdrave vode za 120.000 stanovnika u opštini, a stvar je stručnjaka da nađu najekonomičniju mogućnost distribucije – ističe Švan, dajući kao predlog za razmišljanje upotrebu ovdašnje ugašene pivare, čija postrojenja zvrje prazna i neiskorištena u centru grada.

Radoslav Maksimović veli da voda nije toliko zagađena da bi se gradile skupe fabrike za njeno prečišćavanje.– Moramo konačno da se pomirimo sa realnošću da se u svim velikim gradovima u svetu kroz vodovod šalje sanitarna voda, a za piće se koristi flaširana. Treba napraviti mini-postrojenje za obradu i flaširanje vode za koju se lokalna samouprava mora pobrinuti da bude dostupna svim građanima. Danas postoje tehnologije za prečišćavanje vode raznim smolama do perfekcije, ali taj proces košta i on treba da se primenjuje samo za vodu koja se troši za piće, a ne i za zalivanje bašta, pranje automobila, kupanje – naglašava Maksimović.

Tehnološka rešenja

Srđan Kamenković smatra da je, po važnosti, na prvom mestu nedostatak vode uopšte, a onda treba govoriti o njenom kvalitetu, jer kad je ima dovoljno, ona današnjom tehnologijom uvek može da se očisti. Ovaj tehnolog daje primer nemačkog grada Štutgarta, koji se napaja iz tri izvora: Badenskog jezera, Dunava i podzemlja. Voda se sakuplja kod Ulma, prečišćava i šalje do Štutgarta, udaljenog na desetine kilometara.

– Tako bi voda iz Tise, samo filtrirana, mogla da bude dovedena do sadašnjih prirodnih rezervoara i bunara u kojima bi se mešala s podzemnim rezervama i odatle slala kroz postojeća postrojenja i vodovodnu mrežu do potrošača. Kvalitet vode bi nesumnjivo bio zadovoljavajući, a sam arsen, koji se danas pominje kao najveća mana ovdašnje vode, bio bi razblažen i prisutan u količinama koje dozvoljavaju svetski standardi – veli Kamenković.

Prema njegovom mišljenju, Zrenjanin bi obnovio zalihe podzemnih voda i stvorio trajne rezerve, koje bi se bezbolno obnavljale iz Tise. U tehničkom smislu, nešto slično kao što SAD iscrpljena nalazišta nafte pune uvoznom naftom i tako imaju dugoročne rezerve, uravnoteženu ponudu i mogućnost da utiču na svetsko tržište ovim energentom.