Berlin napada Sarkozija

TRAGOM VESTI
I ovoga puta se pokazalo da su interesi jači od političke ljubavi: uprkos činjenici da je Angela Merkel političkim flertom sa novim francuskim predsednikom želela da parira tandemu bivših državnika Gerhardu Šrederu i Žaku Širaku, zvanični Berlin je, prvi put otvoreno i direktno, osuo paljbu na Nikolu Sarkozija.

Razlog: uspeh libijske diplomatske inicijative bračnog para Sarkozi, povodom oslobađanja bugarskih bolničarki nad čijim glavama se, zbog optužbi da su namerno zarazile virusom side nekoliko stotina libijske dece, nadnosila opasnost već izrečene smrtne kazne.

U zvaničnom reagovanju nemačke vlade potisnuta je, međutim, diplomatska zavist, a u prvi plan su izbili, politički i državni interesi.

Najpre o diplomatskoj surevnjivosti. Pripremu terena za sporazum sa Gadafijem u teškim, dugim i delikatnim pregovorima obavio je "trijumvirat B" – Brisel, Beč i Berlin.

Bivši šef austrijske diplomatije i potom komesar za spoljnu politiku EU, Benita Ferero-Valdner je tri godine, u završnici uz asistenciju nemačkog šefa diplomatije Franka Valtera Štajnmajera – njegova zemlja je u to vreme bila na "kormilu" Evropske unije – pregovarala sa Tripolijem, a scenario normalizacije odnosa sa "otpadničkom zemljom" utanačili su Valdnerova, Štajnmajer i, u ime Libije, Saif al Islam al Gadafi, sin libijskog vođe Moamera Gadafija.

Kajmak je, međutim, ubrala Francuska, zahvaljujući ortačkom angažovanju, u poslednji čas, i na svoju ruku, bračnog para Sarkozi: žena francuskog predsednika Sesilija je isposlovala puštanje iz libijskog zatvora bugarskih bolničarki – na čemu je EU uporno i dugo insistirala – a njen muž je taj diplomatski uspeh brzometno pretočio u ekonomsku korist za sopstvenu zemlju.

Sarkozijev "zagrljaj" sa Gadafijem bio je "zlata vredan": francuski predsednik je sklopio ugovor sa Tripolijem o unosnim vojnim poslovima: prodaja i modernizacija borbenih aviona Libiji, zatim ratnih lađa, uključujući i najmodernije podmornice i korišćenje nuklearne energije sa libijske strane (izgradnja nuklearnog reaktora i posedovanje određenih, velikih, količina obogaćenog uranijuma) u, zvanično, mirnodopske svrhe.

Zvanični Berlin je, preko državnog sekretara u ministarstvu spoljnih poslova Gernota Erlera, konstatovao da su tim "politički problematičnim" sporazumom, koji "zadire u evropske interese", direktno pogođeni nemački nacionalni interesi, konkretno interesi velikog nemačkog koncerna "Simensa", što je, upozorava Erler, neizostavno zahtevalo prethodne "konsultacije Berlina i Pariza".

Nemački koncern "Simens" je, kako se sada ispostavilo, odavno i uporno nudio Libijcima ugovor o korišćenju "obnovljivih izvora energije", ali iz Tripolija nije bilo odgovora. Veliki posao je iznenada poveren francuskom nacionalnom holdingu "Areva", bez znanja "Simensa", iako moćna nemačka kompanija u francuskom holdingu raspolaže sa preko trideset odsto akcija.

U Berlinu se najednom upozorava na opasnost Sarkozijeve libijske avanture: Gadafi će imati na raspolaganju modernu nuklearnu tehnologiju, uključujući i 1.600 tona obogaćenog uranijuma, što bi, po procenama nekih nemačkih političara moglo, direktno (sa libijske) ili indirektno, sa neke treće, Libiji prijateljske, strane da bude opasno.

Vašington je zbog toga, kako prenose nemački mediji, upozorio Pariz "na budnost". "Grinpis" je Sarkozijev potez ocenio "krajnje neodgovornim", a uvek zapaljivi poslanik zelenih u Evropskom parlamentu Danijel Kon Bendit je konstatovao kako je "apsolutno suludo" to što je Sarkozi ovim sporazumom "rehabilitovao jednog diktatora".

Sam Sarkozi prkosno uzvraća svojim kritičarima konstatacijom da se arapskom svetu ne može uskratiti korišćenje nuklearne energije u mirnodopske svrhe i da bi takva "zabrana" predstavljala praktično uvod u faktički rat civilizacija i kultura.