Znali smo da moramo dalje

Poslednji dani marta jedini su period u godini kada se u porodicu Laušev iz Novog Sada uvuku nemir i nervoza, kada se u njihovom domu izgovara tek po koja reč. Tih dana Milka (45) i njena deca Stefan (21) i Anja (16) nalaze se svako u svom svetu protkanom uzburkanim emocijama i sećanjima na supruga i tatu Sinišu. Poslednji put videli su ga samo nekoliko sati pre početka NATO agresije na SR Jugoslaviju, 24. marta 1999. Zvao je toga dana iz Kisača, gde je vojska bila smeštena, suprugu Milku da mu donese neke stvari i insistirao da dovede decu, tada petoipogodišnjeg sina i šestomesečnu ćerku. Sutradan, prvog ratnog jutra, pozvao je telefonom da vidi da li su dobro. Javio se i 26. marta, ali sledećeg jutra njegov poziv je izostao. Četvrtog dana od početka bombardovanja porodicu je zadesila strašna vest – njihov Siniša Laušev, vodnik prve klase, operater osmatračkog radara, poginuo je na borbenom zadatku, u raketnom napadu NATO-a na radarsku stanicu u okolini Čeneja.

– Živeli smo u Bačkom Jarku, ali smo prve noći bombardovanja otišli u Sinišino rodno selo – Nadalj. Smatrali smo da je bezbednije, tamo su mu bili roditelji, brat. Vest o pogibiji tog 28. marta prvo je čuo sveštenik, dobar prijatelj mog supruga. Poslao je ženu po Stefana pod izgovorom da dođe da se igra sa njihovom decom. Nisu mogli ništa da mi kažu, a želeli su da dete poštede prvog šoka. Svi oko mene bili su u pripravnosti kada dođu vojnici da me obaveste, da prihvate Anju koja je tada bila beba. Slučajno sam krenula u selo i videla kuma kako beži na drugu stranu ulice. Ne razmišljajući izgovorila sam: „Kume, gde bežiš, šta je bilo sa mojim Sinišom?” – seća se Milka.

Sve posle toga odigralo se brzo: kum je došao do nje i počeo da plače. Odveo ju je u poljoprivrednu zadrugu gde je bila smeštena jedinica čiji je bio pripadnik. Svi su požurili na vrata kada je Milka ušla, ostao je samo jedan vojnik, Sinišin prijatelj, koji je rekao da je Laušev poginuo. Na te reči ostala je skamenjena. Nije mogla, kaže, ni da plače.

– Bilo je mnogo teško. Ostala sam sama sa dvoje male dece i uspomenama na Sinišu. Ali morali smo da idemo dalje: to sam u godinama koje su usledile često ponavljala sinu i ćerki. Kad god su bili tužni, kad god su me ispitivali zašto nema njihovog tate – priča Milka.

Uteha i podrška bili su joj u ovih 15 godina pre svega njeni, ali i Sinišini roditelji. Stefan je, kaže njegova majka, izuzetno vezan za baku. „Ona je rodila moga tatu” često izgovara ovaj mladić koji je na drugoj godini menadžmenta i ima jednu veliku želju od detinjstva – da kao i njegov tata bude vojnik. Zato će kada diplomira, čvrsto je rešen, posao potražiti u vojsci.

U ovoj skromnoj porodici ne budi se uspomena na Sinišu samo krajem marta. O njemu se stalno govori. Deca pitaju, Milka odgovara. Za sebe kaže da se razlikuje od drugih žena, jer sve što je trebalo da uradi zajedno sa suprugom – uradila je sama. Izborila se sa problemima i tugom. Srećna je što je izvela decu na pravi put.

Anja, učenica prvog razreda Gimnazije „Laza Kostić”, tatu ne pamti, ali zna sve o njemu iz priča mame, strica, baka, deka, ali i brata koji ga se seća. I po njoj se vidi, kaže Milka, koliko je vremena prošlo od bombardovanja – imala je samo šest meseci kada je izgubila oca, a danas je devojka.

– Moji sin i ćerka dele sudbinu dece koja rastu uz jednog roditelja i onda sve gledaju u njemu: veoma su vezani za mene. Ali podrška su i jedno drugom, Stefan puno brine o sestri – napominje Milka Laušev.

Ona ima samo reči hvale za kolege i prijatelje koji se često sete Siniše. Radi u kuhinji osnovne škole u Bačkom Jarku i ceo kolektiv ima razumevanja za nju. Svakog 24. i 28. marta dobija slobodan dan – znaju i oni u školi da su to najteži dani za Milku i njenu porodicu.

Pitamo da li je se seti vojska.

– Ne javljaju se često, ali mi znamo da su njihova vrata za nas uvek otvorena. Kad se čujemo kažu: ako nešto treba – zovite, tu smo. Nama to mnogo znači – ističe naša sagovornica.

Sutra će Milka, Stefan i Anja, kao i svakog 24. marta u poslednjih 15 godina, doći na beogradsku Banjicu i prisustvovati zvaničnom odavanju počasti pripadnicima raketnih jedinica PVO poginulim u NATO bombardovanju naše zemlje.

Dejana Ivanović

-----------------------------------------------------------

Poginuo na radaru

Rat je Sinišu Lauševa zatekao na dužnosti vozača motornog vozila – guseničara, i operatera osmatračkog radara raketnog voda u 240. samohodnom raketnom puku Protivvazdušne odbrane. U 0.45 časova 28. marta 1999. godine, dok je radarom osmatrao vazdušni prostor, NATO avijacija je otkrila položaj radara i samovođenom raketom direktno ga pogodila. Siniša je tada imao samo 27 godina. Te noći u NATO napadu na radarsku stanicu poginuli su i stariji vodnik Saša Krstić, kao i vojnik Bojan Miletić, dok su trojica pripadnika vojske ranjena.