"Geljam dade" odzvanja svuda

Niš – Niš je carski grad koji je pre skoro dva milenijuma pored reke Nišave (Naise) osnovao Konstantin Veliki, rimski imperator. Rodilo se i živelo je u Nišu mnogo običnih ljudi, koji su znali da obeleže pojedine periode burnog gradskog života, ali i naučnika i akademika, sportista i političara, uspešnih privrednika, poslenika u kulturi – pozorišnih i filmskih glumaca, muzičara... Tu se zastaje, svakako s razlogom, jer je niška muzika iznedrila i kralja ciganske muzike, Šabana Bajramovića.
Leto je, sedmo u 21. veku, vrućine su prevelike, tropske, skoro neizdržive. U rano subotnje po podne Šabana zatičemo u dvorištu male porodične kućice, ispod krošnji drveća na niškoj Trošarini, gde sedi i rashlađuje se sa suprugom Milicom i unukom Marijom. Pitanje dobrog raspoloženje uopšte se ne postavlja, dočekuje nas Šabanom osmeh, koji on ne skida s lica. Milica odmah nudi kafu, sok...

– Evo, malo je vruće, ali uživamo. Tu smo, u ovoj kućici, moram od toga da počnem, koju sam davno, pre dvadesetak godina kupio, iako sam se nadao da ću dobiti stan od grada kao zaslužni umetnik. Ali, nisam, i to mi je najviše žao. Proneo sam slavu Niša i Srbije čitavom planetom, pevao u više od 40 zemalja sveta... I svuda sam dobijao priznanja, velika, nagrade... Svuda, osim u Nišu. Nemam ni penzije, nema ni Milica... Kćerke su odavno otišle svojim putem, eto tu je sa nama samo unuka Marija, od kćerke Katarine, ali i ona se sprema u "beli svet".

Kako živite, od čega?

Pevam. Imam već 71 godinu, rođen sam 14. aprila 1936. godine, ali se ne predajem. Pesma mi je život, ona me održava i nemam nameru da odustajem, da se povlačim. Dok me noge drže, dok mogu da hodam, uveseljavaću i sebe i svoje prijatelje, najviše naravno, ljubitelje dobre ciganske pesme.

Kada ste počeli?

Imao sam 17, možda 18 godina kada sam počeo da pevam po kafanama. A od 1967. godine, znači punih 40 godina sam profesionalac. Uspeo sam od zaborava da otrgnem više od 700 pravih, izvornih ciganskih pesama, neke od njih donele su mi svetsku slavu, mnoge komponovao, prerađivao, dorađivao. I uvek su bile u vrhu svog vremena.

Proglašeni ste za kralja romske muzike?

Čekajte, nije to romska, to je ciganska pesma. Tu nešto moramo da raščistimo. Ja nisam Rom, ja sam Ciganin. Ja sam Srbin ciganskog porekla, pravoslavac. Ja slavim krsnu slavu Svetog Tomu i, naravno, veliki hrišćanski praznik Đurđevdan. Kakvi Romi, mi smo Cigani i samo tako pristajem da nastavimo razgovor. To je neko pomodarstvo. Sećam se davno da je niški Ciganin Avda Zekić sedamdesetih godina rekao baš ovako: "Mi smo Cigani, a Romi su bili oni što su bili članovi partije". Znači, moja muzika je ciganska, izvorna ciganska muzika, originalna i večna. I, jesam, proglašen sam kraljem ciganske muzike, ali malo vajde od toga imam. Pre nekoliko godina gledaoci niških lokalnih televizija proglasili su me počasnim građaninom Niša, ali... Nema ni penzije, nema ni stana, sve je to samo na rečima.

Zašto ranije niste to regulisali?

Eh, zašto nisam. Živeli smo mnogo mirnije, bili smo skromniji, nije bilo tolike zavisti među nama na estradi. Mi smo se poštovali. Pa Niš je dao mnogo srpskoj i jugoslovenskoj muzici – Tomu Zdravkovića, "Daltone", kasnije "Lutajuća srca", "Kerbere", "Galiju", mnogo drugih umetnika, velikih muzičara... Iz Niša je krenuo i Ljubiša Stojanović Luis. Nije bilo ljubomore, surevnjivosti ni u jednoj oblasti. Mi smo se nadali da će se neko setiti i pomoći nam da steknemo krov nad glavom, da se situiramo. Bilo je i više novca, ali potrošilo se.

O Vas su se otimale produkcijske kuće nekadašnje velike Jugoslavije? Zar nije moglo da se uštedi?

Moglo je, svakako, ali da mi je tada bilo ove sada pameti, sve bi bilo drugačije. Od Slovenije i Ljubljane, preko Zagreba, Beograda, Aleksandrovca Župskog i "Diskosa", koji je štampao moju prvu kasetu sa čistom, pravom ciganskom muzikom, do Skoplja – svi su hteli da budem njihov. I znao sam ja to da naplatim, ali, kažem, potrošilo se. Supruga Milica i ja imamo četiri kćerke: Žaklinu, Maju, Katarinu i Dusiju, sve su u Nemačkoj sa porodicama. Imam 12 unuka i tri praunuka. Kada se okupimo nema većeg veselja.

Kakva je to muzika koja Vas je proslavila?

Rekoh ciganska, ali i svaka druga, jer sam znao da pogodim, da ubodem. Sećate se "Hanume". Svi misle da je to ciganska pesma, ali nije. To je čista srpska sevdalinka, ne bosanska, pazite šta vam kažem. Kasnije, lansirao sam hit "Geljam dade" ("Otišao si, oče"), koji se peva širom planete... Ne mogu da opišem kakvo sam zadovoljstvo imao u Americi kada sam ušao u jedan restoran, u njemu i belci i crnci, a muzika razbija i to "Geljam dade". I u Nemačkoj, i Švajcarskoj, u Bugarskoj, Grčkoj, svuda... Najviše me je ipak ponela i daleko odnela muzika iz filmova "Anđeo čuvar" i "Crna mačka, beli mačor", a poslednjih godina moja "Mesečina". I da ne zaboravimo najlepšu cigansku pesmu "Iberval tudela" ("Vetar duva, devojko")...

Imali ste nekada sopstveni orkestar, kako je sada?

Da, bile su to "Crne mambe", proslavljeni orkestar, i ja kao prva crna mamba u njemu. Nezaboravno. I danas imam manji orkestar. Ali, mnogo ređe nastupam. Imam svoje prijatelje u Nišu na čiji poziv uvek odem, Gavru Novakovića, Sarića Sarmu, Miška, Zorana premijera, Kokana Amerikanca u čijem renomiranom restoranu i najviše volim da pevam. Ima prelepu baštu i uvek probirljive goste.

Kako gledate na današnju muziku?

Nije isto, muzika je otišla daleko i tehnologija za snimanje... Danas se kvalitetna narodna muzika povlači pred nekom drugom, nema one prave. Bio je period kada je zabavna preuzimala primat, pa obratno, ali su se u međuvremenu pojavile neke nove zvezde koje nameću svoj stil i način pevanja. Ipak, ono što vredi ostaje, neuništivo je. Mislim na cigansku i dobru srpsku narodnu pesmu, na sevdalinke, ma italijanske kancone i francuske šansone, koje rado pevam. To je muzika koja kao i džez i bluz nikada neće nestati. Da li znate da sam proglašenim trećim na svetu u bluzu...

Šta mislite o muzici?

Za mene nema tajni u muzici. Jedino žalim što ljudi misle da ne vidim šta se dešava i šta pokušavaju da mi rade iza leđa. Kradu moje pesme, moje kompozicije. Odlično sam sarađivao sa Goranom Bregovićem, a i mnogim drugim. Glumio i u filmovima, pevao. A sada neki novokomponovani, gledam pre neko veče na televiziji, predstavlja svoju "ličnu kartu" i navodi moju pesmu, zamislite moju pesmu "Kakvu ženu imam", onu koju sam ja, Šaban Bajramović, pevao pre 20 godina, kao svoju. Pa ja sam tu pesmu posvetio svojoj Milici. Kradu i misle da se to ne može otkriti. Kite se tuđim perjem.

Nišlije Vas poslednjih godina pamte po velelepnom koncertu na Trgu oslobođenja, po učešću na "Nisomniji"...

Vole i mladi da me slušaju, zvali me da sa "Kubizmom" nastupam na "Nisomniji", bio sam jedan od osnivača "Nišvila", niškog džez festivala, bio gost "Egzita". Priznajem, to je za mene bilo nešto što se retko doživljava. Hiljade tinejdžera me prati i gleda, ne odustaju oni, ne posustajem ja. I to traje. Traže od mene da pevam "Đelem, đelem". O kej, kažem, a razmišljam odakle oni znaju da ja to najbolje pevam. Bio je haos...

Da li Vas je nekada politika privlačila?

Gledam samo na televiziji šta se događa. Vidim da i mi Cigani imamo svoje poslanike u Skupštini Srbije. Mene, međutim, to ne interesuje. Neka svako radi svoj posao, to vrlo ozbiljno kažem. Vi ste novinar, ja sam pevač, neko je poslanik, neko političar, tamo su inženjeri i direktori... Kada bi u našoj zemlji svako radio svoj posao i kada se ne bi mešao u tuđi, bilo bi sve i bolje u ovoj Srbiji. Ne, politika me ne interesuje jer nikada od nje nisam ništa očekivao, a ništa mi nije ni pružila ni dala. Oslonjen sam na sebe i svoj glas. Ja sam već rekao pre nekoliko godina da sam posle svih godina pevanja ciganske muzike bio pravi revolucionar. Još od prve pesme koju sam zapevao i snimio sa Mujom Alijevićem, sa nazivom: "Majko, ja dolazim". To je bila muzička revolucija koja kada sam ja u pitanju a traje i danas.

A sport?

Volim da gledam fudbal. Ponekada odem i u sportsku kladionicu, ali mnogo se štimaju i nameštaju rezultati.

Da li u porodici još neko peva, ima li naslednika?

Nažalost, niko. To mi je najžalije, ali mislim da je sve pitanje genetike. Nisam imao sreće da dobijem sina, a kćerke su "povukle" na majku. Retko me i prate kada zapevam u kući.

Uskoro će Guča i festival dobre muzike.

Skoro neverovatno zvuči, ali iako sam pevao uz najpoznatije trubačke i duvačke orkestre, nikada nisam bio u Guči. Iskreno, bojim se velike gužve, a sada to više nije za mene jer sam u godinama. Ipak, mislim da je Guča jedinstven muzički događaj.

Kod nas Cigana nema planova. Bar nema na duži period. Danas sam u Nišu, ceo avgust u Srbiji, ima nekoliko dobrih "tezgi". Planiram, ako zdravlje bude dobro, a dijabetičar sam, da na jesen opet obiđem Bosnu, Makedoniju, Bugarsku, da odem do Nemačke i Austrije. Do Beča i Minhena... Posle opet za Niš. Ne mogu bez Niša i Nišave, bez duvanskog dima niških kafana. Bez svojih drugara...