Volite li Akunjina

Boris Akunjin, taj Rus koji je opsednut i prepun znanja o Japanu i japanskoj istoriji, kulturi i jeziku, zapalio je svet pre nekoliko godina svojim krimi romanima u kojima je glavni lik bio Erast Fandorin. Snimljeni su i filmovi po nekoliko knjiga o ovom mlađahnom detektivu, a beogradska "Informatika" okupila je naše najpoznatije i najbolje prevodioce sa ruskog i predano počela da srpskom čitaocu predstavlja ovog, zaista izvanrednog pisca u svom žanru. Milionski tiraži u celom svetu bili su dovoljna garancija da će Erast Fandorin i romani u kojima je glavni lik stvoriti književne fanove i kod nas.

Ima mesec dana kako je "Informatika" objavila dvotomni roman Borisa Akunjina "Dijamantska kočija" (prevod Petar Bunjak), poslednji u serijalu o Fandorinu i, istovremeno, srpskim čitaocima predstavila tri romana istog pisca ali sa novim likom, sestrom Pelagijom. Reč je o romanima "Pelagija i beli buldog" (prevela Biljana Vićentić), "Pelagija i crni monah" (prevela Sonja Bojić) i "Pelagija i crveni petao" (prevela Milena Ivanović). Pelagija je pravoslavna monahinja i detektivka, pandan ozbiljnom Fandorinu, živahna i odlučna da pronađe zločinca. Uživaćete.

Ostajemo na policijskom terenu, ovog puta na životno istinitom: antologiji "Priče o UDBI" Branimira Stranjakovića koju su priredili Stranjakovićevi prijatelji posle njegovog nestanka na Kosovu 1999. godine. Izdavači su "Prolog" iz Vrnjačke Banje i "Plato" iz Beograda a rukopis "Priča…" sa podnaslovom "Bože pravde (srpska čitanka o UDBI)"pronađen je u zaostavštini Stranjakovića. Uslovno je podeljena na umetnički deo, i žive priče čiji su tvorci oni koje je UDBA progonila. U prvom delu antologije nalaze se priče Milovana Danojlića, Antonija Isakovića, Dušana Jaglikina, Miodraga Jaćimovića, Mladena Markova, Dragoslava Mihailovića i Branimira Stranjakovića. Žive rane, odnosno odlomci iz memoara i zapisi pisaca dolaze iz pera Save Bankovića (o prvim danima strahovlade OZNE u Srbiji), Dragiše Božića, Borislava Mihajlovića Mihiza (zapis o Krcunu), Romana Mulića, Raše Popova (o večeri s Titom), Milana L. Rajića, Radoslava V. Sandića (golootočanin), Momčila Selića (robijao u Zabeli zbog zapisa o Titovom režimu), Miodraga Tasića, Dobrivoja Tomića i prote Sava B. Jovića koji je zbog vere bio u zeničkom zatvoru.

Narodna biblioteka "Stefan Prvovenčani" iz Kraljeva objavila je u svojoj odličnoj ediciji Povelja dramu Džona Bojntona Pristlija "Inspektor je došao" u prevodu Srpka Leštarića. Ovaj komad u tri čina, najčešće igran u svetu, po kojem je Gaj Hamilton snimio film 1954, igran je i kod nas, 1946. u Beogradskom dramskom pozorištu u prevodu mladog Dragoslava Andrića, a tri decenije kasnije u Zagrebu. Ni u jednom slučaju drama nije objavljena, tako da se sada pojavljuje prvi put. Reč je o komadu u kojem pisac, govoreći o atmosferi uoči Prvog svetskog rata, praktično ukazuje na evropsku istoriju u prve četiri decenije prošlog veka i sve jaču moć kapitala i egoizma pred kojima će ustuknuti savest, u kratkom predgovoru zaključuje prevodilac. A da izdavači posvećuju dužnu pažnju dramskoj literaturi dokaz je i komedija-vodvilj "Kasica-prasica" Ežena Labiša u sjajnom prevodu Danila Kiša (izdanje KOV, Vršac). Smehu na odmoru doprineće i humorista Aleksandar Čotrić u "Pričama pred buđenje" (izdavač "Alma" iz Beograda), satirom – "našom, a kao da je svetska". Neke od ovih priča objavljene su u Politici", a uspavati vas svakako neće.

Umetničko društvo Gradac objavilo je uzbudljiv "Dnevnik" Vaclava Nižinskog (preveo sa engleskog Milan Đorđević) jednog od najvećih baletskih igrača svih vremena. U napomeni o knjizi, Milan Đorđević citira Henrija Milera koji "Dnevnik" Nižinskog, nastao između 1918. i 1919. godine, i pisan na ruskom, smatra štivom koje, pisano rukom očajnika, razbija sve kalupe. "Suočeni smo sa stvarnošću, a to je gotovo nepodnošljivo", kaže Miler. Ova je knjiga, zapisaće Đorđević, osobeni spoj potresnih i intimnih ispovesti, sećanja na detinjstvo, godine školovanja, rada u trupi "Ruski balet" Đagiljeva. Filozofija Nižinskog, izložena u "Dnevniku" jeste filozofija ljubavi prema ljudima, blagosti, i bekstva od nasilja i mržnje.

"Empajer Fols" Ričarda Rusoa u izdanju "Stylos"-a iz Novog Sada (prevod Milica Karanov) dobio je Pulicerovu nagradu 2002. godine. Reč je o delu koje govori o propadanju malog američkog grada posle zatvaranja dve fabrike. Kritika je uočila da kroz sliku propadanja autor zapravo govori o ekonomskoj i emocionalnoj depresiji gradova u američkoj provinciji, njenom ustajalom i tragičnom životu. Beogradska "Utopija" objavila je, u prevodu Slobodana Petkovića (redakcija Dušan Puhalo), "Pesmu o Hijavati" Henrija V. Longfeloua (1807-1882). Longfelou, čiju je 200-godišnjicu rođenja Amerika obeležila, pisao je pesme, sonete i spevove, od kojih mu je najpoznatiji "Pesma o Hijavati", za koji Puhalo u kratkom pogovoru kaže da predstavlja trajnu kulturnu vrednost američkog naroda.

Popularnost ovog speva u Americi je velika i danas: u njemu je Longfelou oko mitskog junaka i poluboga Hijavate ispleo "enciklopediju predanja, običaja i verovanja Indijanaca… sa nežnošću i dubokim simpatijom, osećajući svoj dug prema tim zanemarenim narodima koje je beli čovek tako bezobzirno uništavao."

I, najzad, još jedna poslastica, "Vrtovi svetlosti" Amina Malufa ("Laguna", prevod Spasa Ratković), roman o Maniju iz Mesopotamije, osnivaču manihejskog pokreta zasnovanog na persijskom verovanju u stalnu borbu dobra i zla, a potom utkanom u hrišćansku religiju. Manihejstvo je hrišćanska crkva proglasila za jeres, a pristalice su bile proganjane. Amin Maluf se u ovom  romanu bavi životom i delom Manija, iznoseći ponovo na svetlost dana njegovu viziju sveta.