Voli Jozo pit alkohol

„Voli Jozo pit alkohol... Ta ram ta ram tam. Voli Jozo pit alkolhol“...

Vrlo se retko mogu čuti zvuci ove davno zaboravljene dalmatinske melodije. To je bila neka vrsta komičnog šlagera iz sedamdesetih godina, brzo zaboravljenog. Nakon ovog šlagera, dalje se vrti traka sa još oko sat vremena davno iščezle muzike. Dalmoši pevaju li pevaju.

Još je teže zamisliti mesto na kome se čuju ovi dalmatinski zvuci. To je hotel u Banji Vrujci, u mestu Gornja Toplica, u srcu Šumadije.

Moja gospođa i ja smo se pogledali, ne verujući da smo tu gde jesmo i da slušamo to što čujemo. Pobegli smo istog popodnevna pred vikend i zaputili se iz vojvođanske ravnice u Šumadiju da vidamo stresne, ubrzanoživotne, poslovne rane.

I dok se na restoranskom zvučniku Jozo sprema pit još alkohola, konobar, u besprekornoj srpskoj narodnoj nošnji, sa jelekom i opancima, odlazi da donese nešto posno za pridošle goste.

Supruga je rešena da odreaguje. „Reći ću momku da nađe neku bolju muziku. Pa ovo više ne sluša niko ni u Dalmaciji. Možeš li ti zamisliti da se neka zaboravljena srpska melodija satima vrti u nekoj konobi na rivi?”

„Ne mogu“, odgovaram. „Ali čujem od ćerke da se u poslednje vreme Ceca i drugi narodnjaci tamo dosta slušaju po kafanama i diskotekama. Oni to zovu 'cajke'. Bajaga je skoro napunio halu u Osijeku i vraćali su ga četiri puta na bis. Muzika, izgleda, dospeva tamo gde ljudi nisu kadri“.

„Da, ali to nije isto. Uvek im držiš stranu i pokušavaš da poravnaš ono što je nemoguće“ - ostaje pri svome supruga.

Ne stižem da odgovorim, konobar donosi krompir salatu i slabo pečenog masnog, „posnog” šarana.

Supruga, naravno, nije konobaru ništa rekla. Ni ja. Nama Vojvođanima ravnica je odavno prigušila dinarsku oštru reakciju „na prvu”. I Marija Terezija nam je izgleda utuvila da diplomatska sredstva imaju prednost nad paljbom i kuburom. Pa smo oćutali..

Razmišljam tog popodneva o našem razgovoru i kako je zaista moguće čuti ove dalmatinske zvuke u srcu Šumadije.

Hotel je, očito, relikt starog socijalističkog ugostiteljstva. U muzičkom repertoaru tih hotela, splet muzičkih tema svih naroda i narodnosti SFRJ bio je obavezan sadržaj. Tako je i ova restoranska kaseta preživela; možda je, u međuvremenu, presnimljena na CD, pa završila kod hotelskog di džeja. Hotel još nije privatizovan i repertoar muzike raspoloženja u restoranu nije došao do nekog ambicioznog menadžera koji bi po kratkom postupku presnimio zastareli sadržaj. Gosti hotela, uglavnom stariji bračni parovi, rado slušaju zvuke svoje mladosti i nisu u stanju da loše odreaguju čak i kad je reč o dalmatinskoj - šlagerskoj, najnižeg kvaliteta.

Ali ne reaguju ni mlađi gosti, koji verovatno ne uživaju u ovim zvucima. Muzika je em zastarela, em je šklj kvaliteta, em dolazi od braće sa kojom ovih dana raspravljamo u Hagu po međusobnoj tužbi za genocid.

Verujem da je kontra situacija nemoguća. U roku od pet minuta neki bi nadobudni susedski brat zatražio da se sa rive šlager iz Srbije skloni. Ne može se to slušat!

A ipak, mislim, bolje je što smo takvi, što ne reagujemo. Bolje je što nemamo problem sa tim. Jer snaga je u širini, u trpljenju, u prihvatanju. Neka smo takvi, ako.

Zato nemam primedbi da Jozo i dalje hoće pit šljivovicu. Naprotiv.

Advokat u Novom Sadu