Tužna godišnjica Fabrike vagona

Kraljevo – U pogonima posla tek na kašičicu, radnici u štrajku, zaposlenima koji su doskora protestovali blokirajući i železničku prugu duguje se najmanje 12 plata. Računi su u blokadi, komisije češljaju dokumentaciju radi provere utroška državnih subvencija a neizvesna je sudbina fabrike posle okončanja restrukturisanja. Takvo je stanje u kraljevačkoj Fabrici vagona već nekoliko meseci, a i juče na 78. godišnjicu od osnivanja. Jer, ova fabrika je osnovana 1. aprila 1936. godine, kako je „Politika“ tada pisala, „u Kraljevu je juče (1. aprila 1936. godine, prim M. D.) počela sa radom železnička radionica za opravku teretnih vagona”.

Situaciju nam detaljnije objašnjava Marija Savković, v. d. direktora i zastupnik državnog kapitala u ovom kolektivu.

– Tačno je, štrajkuje deo zaposlenih, oko 160 radnika koji traže ispunjenje svojih zahteva a osnovni je isplata svih zaostalih zarada. Oni su iz budžeta primili tri pozajmice u visini minimalne zarade, ali su odlučni da ne rade dok se ukupan dug ne namiri. Na njihov zahtev, posebna komisija proverava raniji način utroška novca dobijenog od Fonda za razvoj i taj izveštaj očekujemo. Inače, radi se u pogonima poput „Livnice“, „Termoplastike“, bilo bi posla i za „Procesnu opremu“, a u „Vagonogradnji“ je u toku fabrikacija dva nova vagona, 32-osovinska, za prevoz transformatora i ostalo je da za našu železnicu okončamo poslove na rekonstrukciji jednog broja teretnih vagona. Inače, pomenuti 32-osovinski vagon je dužine 62 metra. To je nov proizvod i mi smo još u stanju, uprkos teškoj krizi, da tržištu ponudimo nove tipove vagona, ali ne možemo sami pa bi i lokalna i državna vlast morala više pažnje da nam posveti. Ne znamo šta Agencija čini na novoj privatizaciji, a svaki dan je za nas sve teži jer nam odlaze i stručnjaci i majstori – ističe direktorka Savković.

A, kraljevačka Fabrika vagona nekada je bila gigant jugoslovenske vagonogradnje, gradila je teretne vagone za domaće železnice, ali i železnice Evrope, Azije, Južne Amerike... Poslovni vrhunac doživela je posle pola veka postojanja, u drugoj polovini osamdesetih, kada je prebacivan godišnji proizvodni plan od 1.100 teretnih vagona a broj zaposlenih se kretao oko 4.500. Iz fabričkih instituta, biroa i hala izašle su mnoge novine i stručna rešenja koja se i danas navode u udžbenicima mašinstva. Fabrika je decenijama širila svoje kapacitete, ali i podizala gradske stambene četvrti. Sada je tamo 758 zaposlenih a put ka sunovratu je ponajviše trasiran nesrećnom privatizacijom 2006. godine, kada je vlasnik fabrike postala ukrajinska kompanija „Azov impeks“.

Sećanja i uspomene na stara dobra vremena podstakla su mnoge Kraljevčane na emocije, pa je jučerašnja godišnjica pored skromnosti bila i prilično tužna. Držeći se tradicije na Dan fabrike, samo je 15 članova udruženja dalo krv. A koliko do juče to je činilo oko 160 zaposlenih i njihovih gostiju iz okolnih gradova i Crne Gore. Tradicija je bila i to da se posle ove humane akcije okupe i uz ručak podruže, ali ovog puta za druženje uz „gozbu“ nije bilo novca.

– Kad Fabrika nema, nemamo ni mi. Obratili smo se Crvenom krstu, a onda i gradskoj vlasti zarad „donacije“ bar jednog skromnog ručka, ali su nam i oni odgovorili da para nema. Rastali smo se u zgradi transfuzije kraljevačkog medicinskog centra, nadajući se da će dogodine naš susret biti i duži i lepši. Mislim, može Fabrika da nestane, ali naše udruženje, videćete, neće – uverava nas pomalo razočarana Jelica Čingelić, predsednik Udruženja davalaca krvi Fabrike vagona.

M. Dugalić